Šta to beše volja birača

Ovo što se dogodilo sa Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića i Bogatom Srbijom Zaharija Trnavčevića na najbolji način pokazuje koliko su naša izborna pravila relativna. Ona omogućavaju strankama ne samo da uđu u parlament kao deo koalicije,izbegavajući cenzus, nego i da, posle ulaska, napustesvoju grupaciju stranaka i priđu nekoj drugoj.

Volja birača time je izigrana, ali zakon nije prekršen. Pa čak ni u situaciji kada članice koalicije iz opozicionih dospeju u vladajuće redove. Neki procenjuju da će ovi postizborni transferi dodatno povećati izbornu apstinenciju. Jer čemu opredeljivanje birača za neku političku grupaciju ako će njen vek trajanja biti okončan već tokom formiranja vlade.

U koalicijama su svesni opasnosti od ovih stranaka ,,preletača”, a naši poznavaoci izbornih pravila kažu da su te opasnosti veće ako su koalicije mnogobrojnije. Oni su zato u seriji priloga koje smo objavljivali proteklih dana upozorili na to da Srbija, po ugledu na druge zemlje, treba da uvede stepenasti cenzus za koalicije; ako se neka stranka odluči za predizborni savez s drugom strankom onda će njih dve, da bi ušle u parlament, morati da osvoje više od pet odsto glasova, koliki je sada izborni cenzus. Ako je pak reč o tročlanoj koaliciji onda bi pomenuti procenat bio još veći itd. To je ,,lek koji bi garantovano delovao” u pokušaju da se kao društvo suprotstavimo preterano velikom broju partija u skupštinama.

Ovih negativnih strana velikih koalicija svesni su i u vodećim strankama u Srbiji. U međuizbornom periodu iz tih stranaka često stižu žalopojke zbog ucenjivačkih potencijala patuljastih partija, ali zanimljivo je da one velike uglavnom ništa ne preduzimaju da bi ih se oslobodile. Naprotiv, kad god je najavljivana mogućnost uvođenja dvostepenog (trostepenog...) cenzusa, protiv toga su bile i velike partije. Što znači da i njima ovi predizborni savezi odgovaraju. Stručnjaci nude moguća objašnjenja za to. Kažu da neke manje stranke ipak vezuju deo biračkog tela za koalicije (na primer penzionere, nacionalne manjine), a i velike stranke su statične, veoma retko menjaju svoje kadrove i izborne poruke tako da neke od njih jedino novo što donose u svojoj izbornoj ponudi su – nove članice koalicije.

Zainteresovanost stranaka za koalicije i čini problem s mnogobrojnošću partija većim nego što on objektivno jeste. Jer da bi izborna pravila bila promenjena, za promene bi trebalo da budu zainteresovani oni koji u skupštini donose zakone. A to će teško učiniti stranke koje upravo zahvaljujući postojećim pravilima relativno lako ulaze u skupštinu.

Drugi problem koji su nametnuli rezultati ovogodišnjih izbora iskazan je u – najčešćem mestu prebivališta naših poslanika. To je, kao što smo videli, Beograd, koji zajedno s Novim Sadom obezbeđuje poslaničku većinu u skupštini. Zato ceo preostali deo Srbije, svi gradovi i opštine, nemaju toliko poslanika koliko ova dva grada zajedno.

Autori priloga u našoj seriji kažu da je ova teritorijalna koncentracija narodnih predstavnika posledica izbornog sistema, to jest činjenice da je Srbija jedna izborna jedinica. I da bi problem bio manji kad bi, kao nekad, bilo više izbornih jedinica. Onda bi, naravno, iz svake izborne jedinice, to jest sa cele teritorije, a ne većinom iz dva grada, pristizali poslanici. I tu se, međutim, pojavljuje ustavni problem Kosova i Metohije, jer i taj deo teritorije bi trebalo da bude posebna izborna jedinica, a nerealno je očekivati da izbori na tom području budu održani.

Moguće je zato da Srbija i dalje bude jedna izborna jedinica, ali da birači, osim za izborne liste, glasaju i za po jednog kandidata sa liste. Tako bi se, pretpostavlja se, poboljšala teritorijalna zastupljenost poslanika, i građani bi, mnogo više nego sada, znali ko ih predstavlja u skupštini. A upravo to što sad ne znamo ko nas predstavlja jedna je od najvećih mana postojećeg izbornog sistema.

Od sutra nova serija: Šta biračima znači trećina žena u Skupštini Srbije