Pouzdani, podobni deo tima

Ne bih rekla da će u sastavu skupštine biti trećina žena jer neke od njih će otići u izvršnu vlast, a zameniće ih prvi sledeći na izbornim listama, to su najčešće muškarci. Na primer, sa poslaničke liste Ujedinjenih regiona Srbije u vladu ulaze gđe Kalanović i Grubješić, tako će biti i sa Zoranom Milanović iz SNS-a, Ružica Đinđić je izjavila da ne želi da bude u parlamentu itd.

Međutim, broj žena u skupštini, po mom mišljenju, ne znači mnogo. Jer ima dosta žena u parlamentu, bilo ih je i u ranijim sazivima, koje uglavnom prate ono što šefovi njihovih stranaka traže da se zastupa i često to rade i na štetu ženske populacije: izglasavaju amandmane i predloge zakona, bez obzira na to da li su takva rešenja štetna za ženski deo stanovništva.

Ali to što imamo više žena u skupštinama svakako je pozitivno jer, nadam se, ohrabruje i druge žene da učestvuju u političkim aktivnostima koje nisu ni teži ni zahtevniji posao od posla sudije, advokata, lekara, arhitekte...

Neki se pitaju da li će žene biti trećinski zastupljene i na mestima ministara, državnih sekretara i pomoćnika ministara, a meni se čini, na osnovu mog iskustva, da stranke predlažu žene i u skupštine i u vlade ne zato što su žene nego zato što su stranački podobne. Čak ni kvalitet rada nije uvek toliko važan u odnosu na odanost predsedniku partije.

Što se stranaka tiče, najveći domet žena je da dobiju mesto potpredsednice. Primetila sam da kad ih novinari pitaju da li bi se kandidovale za predsednika stranke, kao protivkandidat sadašnjem predsedniku, one obavezno kažu da ne bi, da su ,,tu da budu deo tima, da pomažu”. Znači, same sebi dodeljuju poziciju broj tri, četiri, ne više od toga. Narodna partija je u tom pogledu izuzetak jer ja sam jedina žena predsednica stranke u parlamentu. Mentalitet u strankama je takav da će teško da vas neko kao ženu-kandidata za neko važno mesto predloži. To se odnosi i na poziciju gradonačelnika. Gradonačelnici su muškarci i ja sam, koliko znam, jedna od veoma malo žena, ako ne i jedina, koja je na neposrednim izborima pobedila za to mesto u Novom Sadu. Stranke su kočnice, one ne predlažu žene ni za mesto premijera. Uostalom, imamo primer Jorgovanke Tabaković koja je bila kandidat za mandatara 24 sata. Prvo je njoj poveren mandat, ali preko toga se jednostavno prešlo.

I podatak koji se pominje, da je većina žena u Skupštini Srbije iz Beograda i Novog Sada objašnjava se time da predsednici stranaka nastoje da imaju lojalne saradnike, pogotovo kada je pravilo da mandat pripada poslaniku neprikosnoveno. Lideri stranaka u toj situaciji ne žele da reskiraju i predlože nekoga koga ne poznaju dovoljno. A budući da je većina stranaka sa sedištem u Beogradu, rukovodstva biraju saradnike iz tog grada. Izuzeci su Narodna partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine, sa centralama u Novom Sadu, SVM u Subotici...

Pored toga, izborni sistem nam se ne zasniva na neposrednim nego na posrednim izborima. Kad bismo imali neposredno izjašnjavanje o kandidatima verujem da bi više žena uspelo da osvoji mandat i da ih ne bi bilo najviše iz najvećih gradova.

Najzad, uočeno je i to da je među novoizabranim poslanicama svaka treća-četvrta mlađa od 35 godina. Na osnovu mog iskustva, rekla bih da o godinama poslanika (poslanica) malo ko vodi računa. Ponavljam, rukovodstvima je najvažnije da budu stranački pouzdane ličnosti. Mada je dobro što su mlađe osobe, jer imaju više mogućnosti da jednog dana postanu liderke.

Da li na osnovu većeg broja žena u skupštinama možemo očekivati promene u radu parlamenta? Verujem da će poslanice biti aktivnije u raspravama o temama iz socijalnog domena i iz oblasti prava na rad, ravnopravnosti polova i još nekih, ali ne verujem da ćemo se suočiti sa ženskom solidarnošću koja bi bila jača od partijskih interesa i međupartijskih zidova.

Predsednica Narodne partije