Jezgro reformi za bolju budućnost

Greška treća: Realizacija privatizacije.

Prethodni model privatizacije je 2001. godine zaustavljen i odložen godinu dana do donošenja novog zakona, kojim se afirmisala prodaja eksternom kupcu, takozvanom strateškom partneru. Strateški partner je trebalo da bude kompetentan eksterni vlasnik koji razvija preduzeće, uključuje ga u međunarodnu podelu rada i podiže zaposlenost na srednji i dugi rok. Iako je koncept imao svoje teorijsko utemeljenje, realizacija u praksi ni izbliza nije dala zadovoljavajuće rezultate.

Posledice:

Izgubljena je važna godina (od zaustavljanja dejstva prethodnog do donošenja novog zakona) za uređenje domaćih preduzeća da spremnije prihvate međunarodnu konkurenciju, i to u situaciji brzog smanjivanja njihove konkurentske pozicije zbog politike prejakog dinara i snižavanja carina.

„Strateški partneri” u privatizaciji isuviše često nisu bili ni „strateški” niti „partneri”. Novi vlasnici iz privatizacije u nedopustivo velikom broju nisu obnavljali i uvećavali proizvodnju uz veću efikasnost i produktivnost, već su radnike otpuštali, proizvodnju zatvarali i posmatrali preduzeća kao zbir imovine koju su dobili često ispod realne cene. Novi vlasnici često nisu imali ni poslovni kredibilitet, ni znanje u delatnosti, pa ni nameru da kupljeno preduzeće posmatraju kao ekonomski subjekt koji treba razvijati radi rasta proizvodnje i zaposlenosti. Kao da smo zaboravili šta je bio cilj privatizacije. Da zatvorimo preduzeća i otpustimo radnike mogli smo i bez privatizacije. Tada bi bar likvidaciona vrednost preduzeća ostala državna. Ovako je privatizacija zapravo prečesto predstavljala bogaćenje privatnih likvidacionih upravnika bez rasta ekonomske aktivnosti i zaposlenosti u zemlji.

Privatizacija je sprovedena bez strategije posebne pažnje i zaštite brendova srpskih preduzeća koji bi mogli da uvećaju izvoz na tradicionalno regionalno i šire međunarodno tržište. Praktično su bez traga nestali sa privredne mape „EI Niš”, „Sever Subotica”, „Zmaj”, DMB, „Magnohrom”, „Elind”, FEP, „Prvi maj”, „Jumko” i mnogi drugi. Kreirati novi brend koji se prepoznaje na tržištu dugotrajan je postupak dokazivanja kvalitetom uz niže profite. Mi smo već afirmisane srpske brendove pustili da nestanu.

Uz ove glavne greške ekonomske politike, neodgovorno se trošilo puno državnog novca bez dovoljno kontrole. Poslednjih godina takav odnos prema novcu iz budžeta doveo je do znatnog rasta javnog duga zemlje u odnosu na bruto domaći proizvod od 29 odsto 2008. godine na preko 52 procenta sredinom ove godine. Državni novac je široke ruke investiran tamo gde bi bilo prirodno da investiraju privatnici (skijališta, stambene zgrade…), a nedovoljno tamo gde je potrebno da investira država (putevi, nasipi, irigacioni kanali…). Olako su donošene odluke o trošenju novca države, a to će reći građana kao poreskih obveznika, bez adekvatnih kontrola i provera koliko smo kao poreski obveznici platili, a šta smo kao građani dobili (nacionalni investicioni plan, razvojni fond, ekonomska diplomatija, regionalizacija…). I još smo trošili i davali, odnosno defakto iz budžeta „potplaćivali” inostrane investitore da ih privučemo da investiraju u našu zemlju (dobrim delom upravo našim parama iz budžeta). Zaboravljajući pri tom da bi oni, po svoj prilici, ionako došli u Srbiju, kao i mnogi drugi da smo otklonili korupciju i uredili i pojednostavili poslovni ambijent u zemlji i više gradili infrastrukturu. A to je bio osnovni posao svih vlada do sada.

I danas, kada analiziramo stanje u privredi Srbije 2012. godine, očigledno je da je to stanje posledica prethodnih odluka u domenu ekonomske politike, i da sa takvim našim prethodnim ponašanjem nije moglo biti bitno bolje i bez svetske ekonomske krize. Mere ekonomske politike u poslednjih dvadesetak godina često su donošene nekompetentno, u interesu pojedinaca i interesnih grupa, a ne građana i države, i bez dugoročne vizije razvoja zemlje.

Iz postojeće situacije moguć je postepeni izlaz. Ne uz pomoć „alhemičara” i „magičnih rešenja” „preko noći” i uglavnom sa idejama koje su „već viđene” i sa lošim posledicama. Iz postojećih problema moguće je izaći odgovornim i dugotrajnim naporom svih državnih organa i uz društveni konsenzus.

Politika izlaska iz privrednih problema zemlje mogla bi biti bazirana na nekoliko osnovnih ciljeva:

Obezbediti jednostavnu, lako dostupnu i efektivnu zaštitu socijalno najugroženijih građana tokom reformi.

Fiskalna konsolidacija odmah, uz zaustavljanje daljeg rasta javnog duga zemlje i aktiviranje aranžmana sa MMF-om. Potrebno je bez odlaganja započeti temeljnu racionalizaciju ukupnog javnog sektora u Srbiji.

Borba za iskorenjivanje korupcije, posebno one koja predstavlja krađu novca države, odnosno građana kao poreskih obveznika.

Jasna i odgovorna strategija državnog vlasništva u bankama i drugim finansijskim institucijama kako bi se smanjili rizici da državne finansijske institucije eventualno neodgovornim poslovanjem izazivaju finansijsku nestabilnost i nepotreban trošak za poreske obveznike tj. budžet zemlje.

Aktivna politika dinarizacije, odnosno smanjivanja evroizacije od svih državnih organa i uz konsenzus sa privredom, bankama i sindikatima, radi smanjivanja valutnog rizika koji trenutno podnose i građani, i privreda, i država.

Stvaranje prostora u budžetu za javne investicije u infrastrukturu, garancije za podsticanje izvozne industrije i poljoprivrede na tržišnim osnovama.

Pravni sistem koji efikasno (u kratkom roku i nedvosmisleno) štiti ugovor i svojinu.

Ovim se ni izbliza ne iscrpljuje sve što je potrebno uraditi, ali se može uspostaviti „jezgro reformi”, oko koga je potrebno stvoriti konsenzus i među vladajućim partijama, i sa opozicijom, i u društvu u celini. Privredni i finansijski problemi sa kojima se suočava naša zemlja vrlo su ozbiljni. Poslednje što nam treba jeste to da ne razumemo uzroke i posledice i ne vidimo ispravna rešenja.

Autor je guverner Narodne banke Srbije