Neobuzdani poslanici

Prvi dani novog skupštinskog saziva bili su „već viđeno” za iskusnog narodnog poslanika Žarka Koraća. Za njegovog kolegu Nevena Cvetićanina, koji je sada prvi put seo u skupštinsku klupu, bilo je to vatreno krštenje kakvo se i moglo očekivati u srpskom parlamentu – „komad” bez pevanja i pucanja, ali sa dosta žestine i pomalo žuči, ponekad smeha, često zajedljivosti…

Oštri verbalni dueli između pozicionih i opozicionih prvaka, međusobne optužbe, povišeni tonovi i uzburkane emocije, ali i lične kvalifikacije, obeležile su početak rada i ove Narodne skupštine Srbije.

Profesor Korać, psiholog i lider opozicione Socijaldemokratske unije, narodni poslanik u nekoliko mandata, a sada i potpredsednik Narodne skupštine još ne može da proceni kakav će biti ovaj saziv skupštine, ali mu se čini da neće biti mnogo različit od prethodnog. „To znači da nam ostaje da osvojimo još neku slobodu u javnom govoru i neku uzdržanost javnog govora”, kaže on.

Za dr Cvetićanina, naučnog saradnika Instituta društvenih nauka i funkcionera vladajuće Socijaldemokratske partije Srbije, koji se godinama bavi analizom političke scene, ovo je i prilika za eksperiment „in vivo”. Posle prvog radnog dana bio je vrlo zadovoljan. „Diskusije su bile snažne, ponekad i žestoke. Ali nisu pale teške reči.

Bilo je međusobnih optužbi – pozicija se drži svoje slike Srbije, opozicija svoje – i to je nešto što je uobičajeno u parlamentu. Ali nisu pale ružne reči, nisam čuo psovke ni lične kvalifikacije”, opisao je Cvetićanin iskustvo „novopečenog” narodnog poslanika.

To je bilo u utorak. Ali posle noći između četvrtka i petka u kojoj se debatovalo o ekspozeu premijera Ivice Dačića, direktor Centra za novu politiku Vladimir Todorić primetio je da je atmosfera u skupštini bila zabrinjavajuća. On je, gostujući na B 92, naveo da rasprave nisu bile argumentovane, da se u njima uglavnom išlo u lični obračun, „sa što više uvreda, da bi se masa zadivila, ali masa nije zadivljena”.

Građani Srbije se, prema rečima Žarka Koraća, već neko vreme ne „dive” neuljudnom ophođenju političara. Ističući da Srbija od 19. veka ne može da se pohvali visokim nivoom političke kulture, te da je naš obnovljeni višepartijski sistem koincidirao sa ratom u regionu, on objašnjava da je u tim ratnim uslovima naš višestranački život počeo jako teško, a u politički jezik unet je govor mržnje.

„Bile su to jako teške diskvalifikacije. Ponekad sam slušao u skupštini uvrede od kojih nema težih, jednu neobuzdanost. Da ne bude neke zabune, rodonačelnik tog govora početkom devedesetih je bio Vojislav Šešelj. Naravno, on nije bio jedini, ali je bio možda najznačajniji protagonista jednog neobuzdanog javnog govora”, kaže profesor Korać dodajući da se u međuvremenu nešto ipak promenilo i da je danas govor ipak civilizovaniji, a naša javnost je postala osetljivija na uvrede. Ljudi ipak više ne tolerišu krajnje uvredljiv govor, ocenjuje profesor Korać.

Šešelja pominje i Neven Cvetićanin kada govori o tome da nije primetio da u ovom skupštinskom sazivu ima „teških bombardera” koji su, sipajući obilje „verbalnih bombi” na političku konkurenciju, karakterisali naš parlamentarizam u vreme kada je lider radikala bio na vrhuncu popularnosti.

Kako kaže, ovaj parlament ima realnu šansu da učini prvi veći korak ka uozbiljavanju naše institucionalne scene. Da bi nam Narodna skupština bila ono što i treba da bude – hram politike, kao u srećnim demokratijama poput britanske ili holandske, ističe Cvetićanin.

I kada se već poredimo sa boljima od sebe, onda u svoju odbranu možemo da kažemo da se britanski parlament „kalio” punih 700 godina, ali i da se i u čuvenoj Vestminsterskoj palati parlamentarci žestoko sučeljavaju i dobacuju jedni drugima. Cvetićanin navodi i primer laburiste Džona Preskota koji se pre nekoliko godina fizički obračunavao sa građanima koji su ga zbog nečega kritikovali.

„Sigurno je da naš parlament nije kao britanski, ali je i sigurno da nam parlament nije najgori. I treba da ga poštujemo, a ne da mu tražimo dlaku u jajetu. Politika je dinamična disciplina, sa puno strasti, bez obzira na to da li je reč o Švedskoj, Srbiji ili Japanu. Mislim da ne treba da potcenjujemo sami sebe, da govorimo da smo najgori, da mi nismo sposobni za parlamentarnu demokratiju. Treba da poštujemo sebe i da verujemo da smo sposobni za tako nešto, da smo civilizovan narod koji zaslužuje civilizovanu upravu”, smatra Cvetićanin.

Na pitanje jesmo li malo preoštri prema sebi i Korać odgovara potvrdno. Ali i to je, kaže, kao i ponašanje u parlamentu, neka odlika našeg temperamenta i karaktera. Kad ne možemo da budemo u nečemu najbolji, onda volimo sebe da proglasimo za najgore („to je ista vrsta narcizma”).

„Ali imam tužnu vest: nismo ni najbolji ni najgori narod, nego smo prosto – narod”, dodaje on.
Pamti i profesor Korać scene tuča iz južnokorejskog, italijanskog, pa čak i japanskog parlamenta („ko bi rekao za jedan tako uzdržan narod”) i nema iluzija da u srpskom parlamentu može da se dostigne neko idealno stanje, da se ljudi ne sukobljavaju i da niko nikada neće izgubiti nerve. Jer u parlamentu se ne razgovara o tome kako da klasifikujete novu vrstu leptira i nekada strasti ponesu ljude, nekada „prorade” afekti (najjače emocije) i ljudi ne razmišljaju šta govore...

„Samo kažem da bih voleo da vidim izvestan napor kod ljudi da do toga što manje dolazi. Stari Rimljani su rekli jednu veliku stvar – najveća vlast je vlast nad sobom. I to je ono što nama često nedostaje”, dodaje on.

Smetaju mu, zapravo, dve stvari kod nas: vređanje ad hominem (vređanje nekoga kao čoveka) i politički razgovor u stilu borbe na život i smrt. Ali ima „neki mali optimizam” da će biti bolje.

„Postigli smo prvu veliku stvar u demokratiji – mirnu smenjivost vlasti. I kad učite da pišete krećete od slova ’a’”, ističe Žarko Korać.

Zabranjene reči u Britanskom parlamentu

U Parlamentu Ujedinjenog Kraljevstva smatraju se neparlamentarnim reči kao što su hulja (lupež, nitkov), kukavica, ulični mangup, huligan, licemer, idiot, neznalica, lažov, beznačajna osoba, pacov, svinja, izdajnik. Osim toga, optužbe za korumpiranost ili insinuacije da neko upotrebljava zabranjene supstance takođe se smatraju neparlamentarnim jezikom, navodi se u „Vikipediji”.