Srpski interesi bez zaštite

Ni 10 godina otkada je Srbija (SRJ) ratifikovala Sporazum o pitanjima sukcesije iz Hrvatske nema novih vesti. Bar kada je reč o vraćanju imovine srpskih preduzeća i građana Srbije, ali i stanovnika Hrvatske koji su prognani iz te države. Tamošnji sudovi listom odbijaju tužbe naših preduzeća za povraćaj imovine. Sve u skladu sa uputstvom od 6. decembra 2004. Državnog pravobranilaštva Republike Hrvatske županijskim pravobranilaštvima u kome im se „radi jednoobraznog postupanja” sugeriše da se u primeni „Aneksa G” Ugovora o pitanjima sukcesija „protive zahtevima za povraćaj imovine i odbiju zahteve za mirno rešenje spora”.

„Politika” je o tome svojevremeno pisala, ali kako opet za naš list kaže Radmila Nikšić, pomoćnik direktora  u Republičkoj agenciji za restituciju, koja se nekada bavila i zastupanjem interesa prognanika iz Hrvatske, ta država i dalje čini sve što joj je u moći da pravnim, ali i vaninstitucionalnim merama, onemogući ili maksimalno uspori primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji je u Beču potpisala 29. juna 2001. sa svim zemljama naslednicama bivše SFRJ.

Odmah nakon ratifikacije sporazuma u ondašnjoj SRJ počelo je i vraćanje imovine, ne samo preduzećima iz Hrvatske, već i iz Slovenije i Bosne i Hercegovine u Srbiji. Tako je vraćeno više od 11.000 metara kvadratnih poslovnog i drugog prostora hrvatskom „Varteksu”, slovenačkim firmama „Aero” i „Kompas”, ali i bosanskoj „Krivaji”. Nikšićeva nema saznanja da li su i neki sudovi van Beograda donosili iste presude.

Zagrebačkoj „Astri”, odlukom  nekadašnjeg Trgovinskog suda u Beogradu u oktobru 2004. godine, vraćen je poslovni prostor u Dečanskoj broj 5 u Beogradu, površine 166 metara kvadratnih. Radmila Nikšić, naravno, kao pravnik, pozdravila je tu odluku našeg suda, ali i pitala, poučena iskustvom u zastupanju interesa većeg broja naših preduzeća u sporovima sa Hrvatskom, dokle će naša država ostajati gluva na očigledne dvostruke standarde zapadnog suseda, kod koga je, prema ovlašnoj proceni, od prognanih Srba i naših firmi iz vremena SFRJ ostala imovina vredna bar nekoliko milijardi evra. Najmanje 65.000 kuća i stanova fizičkih lica: tom impozantnom broju treba dodati i evidentiranu imovinu 300 pravih lica iz Srbije.

Odluke naših sudova, o vraćanju imovine, nailazile su na veoma lep odjek u međunarodnoj javnosti i javnosti bivših republika SFRJ, ali našim preduzećima i mnogim prognanim Srbima, građanima Hrvatske, to je i dan-danas uskraćeno. Štaviše, čini se sve da se ta imovina u lavirintima pravnih začkoljica i smicalica što više zaturi, a njenim pravim vlasnicima onemogući da do nje dođu.

Srbija, nažalost, ističe Nikšićeva, potpuno pasivno gleda na sve to. Nema odgovarajućeg državnog tela koje bi se, posle nestanka SRJ i SCG, bavilo primenom Sporazuma o sukcesiji i zaštiti interesa naših pravnih i fizičkih lica. Nekakve nedorečene ingerencije date su Ministarstvu spoljnih poslova, evidentirana imovina u tadašnjem Ministarstvu pravde završila je u Ministarstvu finansija bez pokušaja države da stvori preduslove za realizaciju dogovorenih obaveza iz Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije. Srbija kao pravni sledbenik SRJ, naravno, ne može da supstituiše prava i obaveze fizičkih i pravnih lica iz Srbije u pogledu njihove imovine i imovinskih prava u Hrvatskoj, ali zasigurno treba da obezbedi primenu potpisanog sporazuma.

Srbija nije angažovala nekakve češke agencije i firme, kako je to svojevremeno pisao zagrebački list „Nacional” pod naslovom „tamna strana sukcesije”, radi prodaje srpske imovine, već smo je čuvali donošenjem propisa kojima je celokupnu spornu imovinu hrvatskih, ali i firmi čija su sedišta u ostalim republikama bivše federacije, zaštitila od rastakanja i kasnije privatizacije.

Srbija zasigurno mora da obezbedi primenu Aneksa G navedenog sporazuma za svoje državljane i pravne subjekte, ali i za izbeglički korpus koji je trajno utočište našao na njenoj teritoriji, institucionalnim mehanizmom, naravno, kako retkim pojedincima, koji ne žele niti mogu da se odreknu sebe i svoje imovine, ne bi jedino preostalo da u vapaju za pravdom zakucaju na vrata Evropskog suda u Strazburu, jer put do Strazbura je veoma mukotrpan i jedino moguć u ovom trenutku, ali tek pošto iscrpe sva pravna sredstva predviđena internim zakonodavstvom Hrvatske. Prvo kroz parnice u kojoj je tužena Hrvatska, koje traju unedogled, zatim kroz reviziju pred Vrhovnim sudom Hrvatske čiji postupak traje još duže, a o negativnoj odluci Ustavnog suda, kao preduslovu da bi se uopšte stiglo do Strazbura, da i ne govorimo. Ukoliko tako iznureni uopšte dožive satisfakciju, po svojim zahtevima. Da je u Strazburu, kaže Nikšićeva, na hiljade tužbi od 65.000 pravnih i fizičkih subjekata, koji potražuju imovinu od Hrvatske, bilo bi mnogo više šansi da se sporovi reše u njihovu korist pred pristupanje te zemlje EU.

Slobodan Kostić

-----------------------------------------------------------

Jedna presuda

Radmili Nikšić nije poznato da li se i koliko sporova vodi u Sudu za ljudska prava u Strazburu ovim povodom, ali joj je poznato da je taj sud doneo presudu po tužbi Mirka Kljajića iz Karlovca protiv Hrvatske za kršenje prava u postupku pred hrvatskim sudovima, tražeći naknadu štete za miniranje poslovnog prostora od strane NN učinioca. Kako je po nezvaničnim podacima u toku rata uništeno 17.000 kuća, vikendica i poslovnih objekata i time prekršen član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, sva ova lica imaju pravo na podnošenje tužbe sudu u Strazburu, jer su to akti terorizma, smatra Nikšić.

-----------------------------------------------------------

Primer „Simpa”

Proizvođač nameštaja „Simpo” Vranje u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici imao je objekte na 4.711 kvadratnih metara. Njihova vrednost bila je oko 17 miliona evra. Tome treba dodati i gubitke po osnovu gotove robe u svim objektima, kao i potraživanja od kupaca za prodatu robu, pre svega, po osnovu potrošačkih kredita. Time su ukupni gubici „Simpa” u Hrvatskoj višestruko uvećani. Od tada su prošle dve decenije, ali ova vranjska kompanija nije uspela da naplati svoja potraživanja.

Naravno „Simpo” nije jedini. Imovinu u Hrvatskoj imale su „Utva” Pančevo, „Šinvoz” Zrenjanin, „Kristal” Zaječar, Robne kuće „Beograd”, „Žitopromet” Sremska Mitrovica, „Mašinoprojekt” Beograd, „Jugometal” Beograd… Mnogi su privatizovani, a šta je sa vanbilansnom stavkom imovine „spolja”, da li je i tu bilo malverzacija, ostaje da se vidi. U „otetoj” imovini srpskih preduzeća (prvo „podržavljenoj”, a zatim prodatoj „savesnim sticaocima”) nalazila se i imovina državnih preduzeća poput ŽTP „Novi Sad”, SIZ za zaštitu dece Apatin, Dečjeg odmarališta „Kragujevac”, Dečjih oporavilišta grada Beograda na Jakljanu, Centra dečjih letovališta Beograda u Milni na Braču, grada Beograda u Jelsi, Dečjih odmarališta Smederevska Palanka – Gradac, Ferijalnog saveza Jugoslavije na Korčuli, grada Niša u Kaštel Lukšiću i mnogi drugi. Šta je preduzeto na zaštiti te imovine? Da li ćemo prihvatiti ili dozvoliti u odbijajućim presudama po našim tužbama da u njihovom obrazloženju stoji da se ne radi o privatnoj ili državnoj svojini tužitelja, već o društvenoj, koja je kao takva i upisana u zemljišne knjige. Prenebregava se činjenica da je taj oblik svojine dugo egzistirao u bivšoj SFRJ sa svim  epitetima svojinskih ovlašćenja (pravom upravljanja, korišćenja i raspolaganja). Društvena svojina ne postoji više ni u Ustavu Republike Srbije, ali nismo zbog toga brisali upise pravnih subjekata iz Republike Hrvatske na njihovoj imovini. Nismo je „podržavili” niti prodali po nekoliko puta.

-----------------------------------------------------------

Ambasada i ministarstvo Hrvatske bez komentara

Ambasada Republike Hrvatske u Beogradu nije htela da komentariše zašto se ne sprovodi Aneks G Ugovora o sukcesiji, kojim se reguliše pravo na povraćaj imovine  društvenih preduzeća i fizičkih lica, koja su svojinska i druga prava imala na dan 31. 12. 1990. godine. Zamoljeni smo da odgovore na pitanja, koja smo uputili ambasadoru Željku Kuprešku, potražimo u Ministarstvu spoljnih poslova Hrvatske.

A pitali smo: zašto se ne sprovodi Aneks G, koji su problemi za vraćanje imovine srpskim preduzećima, kao i da li Hrvatska pred predstojeći sastanak u Sarajevu, na kome bi trebalo da bude reči o sprovođenju pomenutog aneksa, ima neki predlog kako da se ovaj dokument primeni. Pitali smo i da li Brisel traži od Zagreba da pre ulaska u Evropsku uniju reši imovinska pitanja sa bivšim republikama SFRJ. Odgovor nismo dobili ni od hrvatskog ministarstva spoljnih poslova kome smo se obratili po savetu ambasadora Kupreška.

Izgleda da je mnogo urgentnija i unosnija podela zgrada ambasada, a ne primena Aneksa G.