Italijanski rekorder

O Siniši Mihajloviću sve je dosad napisano: i sa fudbalskih terena, njegovim igrama u Vojvodini, Crvenoj zvezdi, Romi, Smapdoriji, Laciju i Interu. Naravno i reprezentaciji naše zemlje koju je voleo više od svega. I Mihajlović je, poput mnogih fudbalera, kad je Srbija odvajanjem Crne Gore postala samostalna država, odmah izjavio: "Najveća mi je želja da obučem dres Srbije". Za razliku od pojedinaca, Mihajlović je zaista tako mislio. Tako i dalje oseća. Nedavno je, ako je verovati štampi, sam o sebi rekao "da Mihajlovića igrača, da je on trener, ne bi uvrstio u reprezentaciju".

To je Siniša. Što na um, to na drum. Nema kod njega cile mile. Ni na terenu, ni van njega.

ITALIJANSKI REKORDER: Svojevremeno, kad je iz Crvene zvezde odlazio u Romu, u večni grad, nije ni sanjao da će ga Italijani večito zavoleti kao da je pravi Italijan. I danas je rekorder u Seriji "A": postigao je 29 golova iz slobodnih udaraca! Svi drugi fudbaleri sa zemaljske planete, koji su branili boje italijanskih klubova, ostali su iza njega.

Imao je udarac kao retko ko: pogađao je sve uglove gola. I gore desno i levo, dole na obe strane. Ponekad golmani nisu ni videli gde je fijuknula lopta, taj bombarderski Sinišin projektil.

Ostali su i ovi rariteti: u jednom šampionatu Italije, noseći dres rimskog Lacija, postigao je devet pogodaka iz slobodnih udaraca.

Tu metu i dalje "jure" na Apeninskom poluostrvu. "Fraj štos", što bi Nemci rekli za slobodan udarac, bio mu je specijalitet koji je mogao i da patentira: braneći boje Lacija, protiv Sampdorije u kojoj je takođe igrao, postigao je sva tri gola (3:2 za Rimljane).

Ništa neobično ako ne kažemo da je sva tri puta mrežu zatresao iz – slobodnih udaraca!

Pred Sinišom su drhtali najčuveniji golmani. "Bušio" ih je najčešće sa razdaljine od preko 30 metara.

Kao nekad Bora Kostić, koga je zapamtio legendarni Lav Jašin kad mu je na "Marakani" pocepao mrežu sa preko 35 metara.

HRABROST, HUMANOST, LjUBAV, PATRIOTIZAM: Rođen je u Borovom selu, voleo je celu Slavoniju, nekadašnji deo one Jugoslavije.

Posle raspada zemlje, u ratnim danima, pomagao je svoje zemljake. Hrvatske novine su ga proglasile četnikom, pisale kako kamionima šalje oružje, municiju, puške, mitraljeze...

Nikad to nije uradio i to nije tačno. Slao je u Slavoniju kamione ali – pune odeće i obuće, hrane, sapuna, ćebadi, praškova...

To nije ni poricao. Kad se 1997. godine u Zagrebu igrala kvalifikaciona utakmica Hrvatska – Jugoslavija, pa na istočnoj tribini "Maksimira" domaći navijači istakli jedan ružan i nesportski transparent, Mihajlović je otišao ispred tribine da im – prkosi!

Nikog se nikad nije plašio: smeo je sam protiv svih.

Prva njegova osobina je hrabrost. Mnogi kažu humanost. Možda i ljubav prema deci ili domovini. Svejedno: Siniša je bombarder humanog srca. Ili bolje rečeno: humani bombarder.

U "Dečjem selu" kraj Novog Sada, čiji je ambasador Unicef, renovirao je jednu zgradu koju deca zovu "Sinišina kuća". Njen broj je 11, baš onaj koji Siniša cele fudbalske karijere nosi na leđima.

Umeo je Siniša da iz Sremske Kamenice, zajedno sa svojom decom, povede na letovanje jednu devojčicu.

Ona nikad neće zaboraviti te dane, kao ni Siniša one kad je "Milosrdni anđeo" bombardovao našu decu, ljude, žene, rušio mostove u Novom Sadu čiji je Mihajlović počasni građanin.

Iako je kod Italijana zarađivao veliki novac u to vreme, Siniša je zajedno sa Stankovićem, ne misleći na posledice, bez ikakvog straha nosio transparent – "Stop ratu".

Voleo je svoju zemlju. Jugoslaviju ili Srbiju, bez obzira kako se zvala, kao što iznad svega voli decu.

Nekad je bio idol tinejdžerski, pa je još pre braka imao ljubavnu avanturu i dobio sina Marka. Njega je prvi put video pre dve godine, priznao za svoju krv, i priključio današnjoj porodici i supruzi Arijani.

Sa prelepom Italijankom ima petoro dece: Viktoriju, Virdžiniju, Miroslava, Dušana i Nikolasa. Zbog Marka pre dve godine nije mogao da ode u Španiju na takmičenje fudbalskih bombardera, prvog šampionata sveta igrača u izvođenju slobodnih udaraca. Ostao je u Rimu da vidi i dočeka Marka...

Ovih dana novinari će sigurno pomenuti Sinišu Mihajlovića. Ne samo zbog sinoćnjeg oproštajnog meča, nego što se i 2. juna u Helsinkiju sastaju Finska i Srbija.

Grad u kome je Mihajlović pre četiri godine dobio crveni karton, a Jugoslavija poražena sa 3:0 u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope 2004. u Portugaliji.

I, sad je meč u Helsinkiju sudbonosan za naše fudbalere. Siniša bi više od svih želeo pobedu nad Finskom i odlazak na "Euro 2008" u Švajcarskoj i Austriji. Da se više ne pominje Helsinki 2003. godine.

Radisav Gvozdenović