Uspon neadekvatnih predstavnica

Kada se kao rezultat borbe srpskog ženskog pokreta otvorila mogućnost da žene budu na položajima, nisu nažalost stručnjakinje i aktivistkinje bile one koje su najčešće dobile novootvorene pozicije. Muškarci su, naime, otkrili kako da u novonastaloj situaciji povećanih ženskih zahteva za podelom političke moći i privilegija, zadrže ili čak povećaju svoju političku moć na patronski, dakle indirektan, ali efikasan način. Podržane od svojih političkih patrona pojavile su se bivše šefice kabineta (ili savetnice, portparolke) i postale narodne poslanice, državne funkcionerke, potpredsednice partija, pomoćnice ministara. Uprkos, dakle, svim uspesima i očitom napretku, kao da je za ženu u Srbiji u ovom političkom momentu ostalo i dalje brže, lakše i efikasnije, a možda jedino moguće, da ima pristup mestima donošenja odluka preko „svog” muškarca nego direktno.

Jasno je da žene, generalno gledajući, kao i njihovi specifični ženski interesi, nisu nimalo ojačane povećanjem broja „šefica kabineta” na mestima političkog odlučivanja. Politička aktivnost tih specifično politički patroniziranih žena ima kao glavnu karakteristiku bezuslovnu lojalnost svome političkom patronu, bez koga znamo svi, a ponajpre one, ne bi bile na političkoj sceni nigde, a najmanje tamo gde su. Ne samo da je u tom političkom programu slepe lične lojalnosti pitanje rodne ravnopravnosti irelevantno, nevažna su zapravo i sva druga pitanja, od demokratije, preko ekonomije, do međunarodnih odnosa. Strah od prolaznosti mladosti čini tu lojalnost još strastvenijom, neupitnijom, fanatizovanijom.

One nisu naravno nimalo popularne u javnosti koja i inače po tradiciji ne voli mnogo žene na istaknutim mestima, a to ih čini još zavisnijim od tog njihovog, važnog „njega”. One su, naime, lako promenljive, mnogo je kandidatkinja koje bi da, koliko odmah, „uskoče”. Dotle, šira javnost lako svrstava sve žene u politici u kategoriju „sve su one iste” i jedino pitanje je „čija je”, jer „mora” da se bude ,,nečija” a ne svoja, jer to poslednje kao da nije moguće. Poruka mladim ženama na počecima njihove profesionalne karijere je da se „tako” najlakše i najbrže napreduje. Ili možda jedino „tako”.

Povremene ankete koju vode mediji o tome koga bi javnost želela da vidi na mestima narodnih poslanica ili ministarki, jasno ukazuje ne samo na neka sasvim druga ženska imena od onih koje aktuelno zauzimaju te pozicije, već i na sasvim drugi tip žena kojima naravno prvi atribut nije onaj poseban, za muškarce srednjih godina, atraktivan izgled. One nisu samo način promovisanja stručnih žena već i svojevrstan protest protiv popunjavanja mesta u politici osobama ženskog pola nepostojećih stručnih i profesionalnih kvaliteta i to još pod firmom „rodne ravnopravnosti”! To je pravi i nepobitan dokaz potreban javnosti da ima žena svih profila stručnosti, koje se suštinski razlikuju od mnogih koje su danas „zvezde” na srpskom političkom nebu.

Dobro je što danas postoji sve veći broj ljudi koji shvataju da rodna ravnopravnost i iz nje proizašao zahtev da žene ravnopravno učestvuju u politici na mestima donošenja odluka nisu vavilonska pometnja. Naprotiv, to je izazov i šansa za kreaciju kako društvenih odnosa, tako i dubljih interpersonalnih odnosa neposredovanih nepoverenjem i predrasudama. Kao svaki proces koji ima za cilj da utiče na promenu sistema vrednosti, stavova i ponašanja, proces uključivanja žena u donošenje odluka je dugotrajan i sistematičan i u njemu ima i uspona i padova i tipičnih „dečjih” bolesti, lutanja u otkrivanju pravih rešenja.

Kvote ili ne, to uopšte nije više pitanje, već ko su prave (i dobitnice) i omogućujući da ista podela moći nastavlja da postoji. Uspon neadekvatnih predstavnica žena, obuhvaćenih generalnim pojmom šefica kabineta, u tom procesu samo je jedna od faza, možda neophodna ali svakako prolazna. Kada oni koji deluju iz senke shvate da stavljanje u prvi plan svojih vrlo uskih, parcijalnih ličnih interesa nije ni za njih same najkorisnija i najdugovečnije trajuća politička strategija, počeće da se više ceni profesionalizam i stručnost kako žena tako i muškaraca. Dotle ćemo aplaudirati neformalno izabranim stručnjakinjama u medijskim anketama kao opomeni svim sadašnjim vladarima da se politička popularnost do koje im je toliko stalo, nepovratno topi i gubi svakim lansiranjem nove „šefice kabineta” u političku stratosferu.

Profesorka univerziteta