Uspeh filmskog „padobranca"

Pula- Damir Čučić je sredovečni debitant. Ima 40 godina, a „Pismo ćaći” je njegov prvi dugometražni igrani film. Naravno, on nije došao niotkuda i nije nepoznat hrvatskoj filmskoj javnosti. Čučić iza sebe ima karijeru autora dokumentarnih i kratkih filmova, ali se tek sada odlučio da se uhvati u koštac i sa dugim metrom i takva odluka se isplatila. Prvo pa muško! Film scenariste, reditelja i montažera Čučića, između ostalih osvojio je i Veliku „Zlatnu Arenu” za najbolji film 59. Pula festivala.

 „Pismo ćaći” kao film nastao izvan glavne hrvatske filmske struje, u nezavisnoj produkciji i sa ekstremno malim budžetom, u Puli je u početku delovao kao „padobranac”, imao tretman autsajdera i bio jedini koji nije bio prikazan u Areni već u znatno manjem „Kinu Vali”. Međutim, posle projekcije odjeknuo je kao bomba, osvojivši i srca i pera domaćih i inostranih filmskih kritičara koji su u ovom kamernom i gotovo eksperimentalnom art-filmu sa svega dva glumca prepoznali, ne samo delo u kojem je jednostavnim sredstvima postignuta maksimalna snaga, već i iskrenu emociju koja se rodila iz priče o odnosu oca i sina čiji je je jedini način komunikacije – svađa.

 Vrednosti ovog filma prepoznao je i zvanični pulski žiri koji je u obrazloženju nagrade istakao da je „Pismo ćaći” potresno uverljiva priča o odnosu oca i sina u patrijarhalnom svetu gde muškarci zaziru od nežnosti i istakavši da u ovoj „zadivljujućoj umetničkoj pustolovini, autori filma, duboko ispod desetogodišnjih naslaga besa, međusobnog optuživanja, okrivljavanja i kajanja, nalaze skrivenu ljubav, oprost i smiraj za obojicu junaka”.

 Je li mogao da predvidi ovakav pulski rasplet, bilo je jedno od najčešćih pitanja upućenih Damiru Čučiću, na šta je on odgovarao da „očekivanja nagrada uvek postoje i nije loš osećaj preuzeti neku”, ali da ga više od nagrade zanima kako će distribuisati film koji nije videla pulska Arena posle čega bi preporuke išle od usta do usta. Zanima me, kaže Čučić, kako kamerni art-film približiti gledaocima „jer mislim da imamo neke argumente za to, recimo, emocije i duhovitost, a to je publici blisko”.

 Hrvatskoj publici je bliska i tema „ćaće” (oca), obrađivana je ona poslednjih godina i u filmovima „Kenjac” Antonija Nuića i u Matanićevom „Ćaći”, nije li to možda u pitanju i neki trend u hrvatskom filmu? Na ovo pitanje Čučić jednostavno odgovara : „To je prastara tema, samo je pitanje kako funkcioniše unutar filma. Možda je više trend našeg filma zatvaranje u porodični krug, tu bismo našli još više primera, a sve je to publici blisko”.

 Zašto je čekao svoje četrdesete kako bi snimio dugometražni film, a Čučić kaže: „Kada danas iz  svoje četrdesete godine posmatram neki svoj put i želim biti grub prema sebi, onda kažem da ranije nisam bio dovoljno zreo. Ne mogu se buniti niti protiv sistema, iako bih rado činio, jer nikada nisam predao scenario za dugi igrani film na zvanični konkurs”. Glavni pulski laureat još kaže da još 2004. godine kada je sa Mladenom Vulićem i Milivojem Beaderom snimao kratki film „Stolac za ljuljanje”, nije prepoznao da pred sobom ima i materijal i ekipu za dugometražni film. Grešku je shvatio tek kasnije, kada je prošao proces sazrevanja.

Kako u filmu glumci Mate Gulin (za lik oca osvojio „Zlatnu Arenu”) i Milivoj Beader (sin, Beader je i autor monodrame po koja je inspirisala film) u svojim ulogama deluju potpuno realistično, zanimalo nas je koliko je zapravo „Pismo ćaći” oslonjen na improvizacije. I tu je Čučić iskren pa kaže da glumci nisu imali probe, već bi on postavio kamere i sve snimao. „Imao sam brdo snimljenog materijala koji je kasnije organizovan u celinu, uz veliki posao u montaži”, kaže reditelj i dodaje da je „Beader kao sin-propali glumac imao zadatak da se ispoveda i verujte ima on šta tu reći”, dok je Mato Gulin stvarao lik „izdušenog starca koji je nekada bio opak, a danas se tek može požaliti kakvom komšiji”.

 Takva početna pozicija je urodila plodom, kaže Čučić, Beader i Gulin su onda razvili sjajnu igru „koju ne prestaju da igraju čak ni danas u trenucima kada se privatno druže”. Bilo je to uočljivo i tokom pulskog festivala...

----------------------------------------------

Šmitov beskompromisni „Ljudožder”

Novi film Branka Šmita „Ljudožder vegetarijanac”, zapravo drugi iz trilogije u kojoj ovaj autor secira tkivo anomalija u savremenom hrvatskom društvu (prvi je bio „Metastaze”), osvojio je u Puli čak sedam nagrada uključujući i „Zlatnu Arenu” za najbolju režiju.

 Sa stanovišta produkcije (Stanko Babić), ovo je sjajan primer kako danas film treba da izgleda i kakve standarde da postiže. Sa stanovišta režije, ovo je dosada najmaestralniji Šmitov film. Nemilosrdno radikalan. Surovo eksplicitan u svakoj krucijalnoj sceni – od borbi pasa, preko ušmrkivanja kokaina do scene abortusa u ginekološkoj ordinaciji koja u svim svojim detaljima traje u realnom vremenu, zbog čega je Arenu stigla i Hitna pomoć jer su gledaoci padali u nesvest. Ali, kada odlučiš da snimiš film o korupciji u zdravstvu, o sprezi kriminala, politike i zdravstva, baš kao što je takvu odluku doneo Šmit (prema romanu Alena Bovića), onda je zaista potrebno ići do kraja. Beskompromisno, kao što to radi Šmit. „Pesnicom” u glavu i stomak gledaoca, da se ovaj trgne, duboko zamisli i snažno osudi jednu od pojava u društvu zbog koje je često i sam velika žrtva...