Starce izbacuju na ulicu

Priština – Jedni sa štapom, drugi nesigurnim usporenim hodom, neki idu lako i brzo, dok pojedince – s teškom mukom – dovode u Centar za mir i toleranciju u Prištini. Tako, trinaest godina, ulaze u mali, stakleno-mermerni prostor zaboravljeni, ostavljeni, prebijani i šikanirani srpski starci iz Prištine. Tome je došao kraj. Njih će za nekoliko dana izbaciti Policija Kosova iz jedinog prostora gde su mogli da se okupe i gde se u protekloj deceniji odvijao sav njihov javni život.

Trideset kvadrata u centru grada u zgradi Policije biće „oslobođeno i promeniće namenu”. Oni koji su ovde dolazili ostaće u svojim stanovima bez prava na izlazak, bez prava na mesto sastanka, bez prava da u gradu, kome su posvetili svoj život i gde su odlučili da izgube staračku slobodu i sačuvaju Prištinu, imaju kutak za susret, razgovor i lečenje. Poslednji ostatak četrdeset hiljada prištinskih Srba vraća se memlu svojih usamljeničkih stanova. Neki od njih, u periodu 1999–2001, nisu uopšte ni jedan jedini put, zbog straha i opšte atmosfere, prešli prag svojih stanova.

„Ovo znači da su nas svi potpuno odbacili i izolovali, da ne smatraju da postojimo, da u Prištini nema Srba”, kaže Dragica Janićijević, koja ovde redovno dolazi.

Unmik je odlučio da ovaj prostor na neograničeno korišćenje pripadne Srbima i to je jedino mesto gde stižu novine i gde se mogla dobiti poneka informacija. Šta je onda osnovna poruka ove akcije? Pokazati strancima ko je gospodar situacije, staviti do znanja svima da neće biti povratka i ustupaka Srbima i da im, uprkos tome što ceo problem duže traje, baš sada valja oduzeti ono što imaju i to u doba posete Unmikovog šefa Ban Ki Muna.

Pored hiljada kvadrata namenjenih za lečenje bolesnika u glavnom gradu pokrajine, Centar za mir i toleranciju je jedino mesto gde je dolazio lekar i gde su, ove senke od ljudi jednog uništenog grada, mogle da se leče i odakle su mogle biti poslate na lečenje u Gračanicu, Kosovsku Mitrovicu ili Beograd.

„Ako nas budu isterali odavde, mi nemamo kud. Ostaćemo na ulici, a ja ću raditi kao patronažna sestra. Ići ću od stana do stana, od kuće do kuće jer se ovim ljudima mora pomoći”, kaže doktorka Slavica Čanković.

Obračun institucija s nemoćnima je uredno pokriven papirologijom. Tako se od ovih drugih vrlo uljudno „nekoliko puta zahtevalo da pronađete neki alternativni izbor, a što vi niste uradili”, piše u obaveštenju. Niko ne pominje argument da su starci bezbedni u tom prostoru i da je jedan od razloga za njihov ostanak i bezbednost upravo ta lokacija.

„Nemoćni smo da uradimo bilo šta”, kaže Nenad Maksimović, izvršni direktor Centra za mir i toleranciju, i trži reakciju od svih, a posebno srpskih predstavnika u kosovskoj vlasti. Rok za iseljenje je 1. avgust, a gde niko ne zna.

Zaštita Srba i ostalih je vrlo dinamična kategorija, ona se menja iz dana u dan i može se pratiti i „čitati” samo na terenu, ona se ne može utvrditi zakonima i normama,ona zavisi od raspoloženja većine i odluka koje dolaze iz mase. Policajac, činovnik, institucija ili običan građanin spreman je da realizuje volju mase i etnosa i tu vas niko ne može zaštititi. Dolazak generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna i njegova, kako je to protumačeno, „preterana posvećenost Srbima, odlazak u Dečane, šetanja po crkvama u Prizrenu” drastično su ugrozili položaj Srba južno od Ibra. Kompletna, inače teško snošljiva, atmosfera još je pogoršana poslednjimakcijama i promenama.

Specijalci s crnim kapama preko lica upali su u poslovnice Dunav banke u Štrpcu i u Gračanici i odneli sve što može da posluži istrazi. Odneli su sve što je koristilo sirotinji koju su njihovi komandanti 1999. godine izbacili s posla iz Elektroprivrede ili fabrika u Prištini, Kosovu Polju, Obiliću, Lipljanu. Veza između sirotinjskog beogradskog minimalca i njegovih korisnika na Kosovu je prekinuta, a obaveštenje – obrazloženje, prepuno kroatizama, govori o uvođenju reda i „registriranjui inspektiranju” koje se na Kosovu odvija „bez licenciranja od strane centralne banke Kosova”.

Kada je pojedinac u pitanju i gde se očekuje da neće biti preterane galame vrši se represija i krše sopstveni zakoni. Policajac s registarskim brojem 5407, bez ijednog uporišta u zakonu, poslao je autora ovog teksta na sud jer nema kosovska dokumenta i usput vozi kola sa oznakama „strane države”, tj. Republike Srbije. Pored toga, pronašao je još nekoliko „sitnica” za kažnjavanje.

Da li jedna grupa ljudi, ovako tretirana, može biti slobodna? Zaštita Srba na Kosovu i Metohiji je termin koji je ušao u politički rečnik i neprestano se ponavlja kao obrazac i opšte mesto međunarodnih, srpskih i ponekog albanskog političara. Mogu li se štititi Srbi i svi ostali, a da im se pri tom ukidaju veze, prava, sloboda upotrebe dokumenata i jezika? Međutim, osnovno je pitanje da li je bez demokratije na Kosovu moguće zaštiti Srbe i kako se oni u albanskom kontekstu mogu sačuvati? Bezuslovna lojalnost Srba političara koji učestvuju u Tačijevoj vlasti nije ih zaštitila. Između ostalog, i zato pada u vodu jedna od beogradskih teza, nastala – što zbog neznanja što zbog ekonomskog kolapsa – da će prepuštanje Srba južno od Ibra Prištini i Albancima povećati njihova prava i slobode. Verovatno bi na ulici, u susretu i u opštoj društvenoj klimi gore prošli da su u tim kosovskim institucijama eksperti ili borci za ljudska prava. U opštoj nedemokratiji, lošim namerama i neznanju sve se svodi na život u filozofiji tamnog vilajeta jer šta god da uradite, ko god da vam dođe, kakvu god odluku donesete – pokajaćete se!