Tuđinče među svojima

Hrišćanin istinsku otadžbinu nalazi u večnom, tamo gde "moljac ne jede i rđa ne kvari". Ali, pre zagrljaja sa Ocem Nebeskim čovek korača putevima kojima, često, sam ne zna pravac. Monah Jovan (Vita Radojičić), hilandarac, opredelio se posle dugoga stranstvovanja, od kraja Drugog svetskog rata u Engleskoj do 80-tih 20. veka, i posle trinaeste posete Hilandaru – tu i ostane. To je dom koji je odabrao, to je pokajna staza, staza potpune predanosti. Nastavlja rad baštovana, rad koji radosti, jer, zemlja daje obilne plodove. I čovek je čovek u davanju. "Ovo je moj dom", reći će smejući se, radujući se novopridošlim posetiocima. Svako jutro njegov glas odjekuje niz leje, doziva, daje upute, njegove ruke pre sunca miluju zemlju duž manastira. Brižljivo zagleda svaki struk paradajza, svaku lisku kupusa. Na kolenima stiže s kraja na kraj leje luka, rasčešljava zasađeno, zaliva, okopava. Sve je to svikao tamo u Engleskoj.

Dani u izgnanstvu

Rođen je u Umčarima kod Grocke, 1908. godine. Posle trgovačke škole i kratkog trgovačkog iskustva, otvara svoju trgovinu u Smederevu, gde ga je zadesio novi svetski rat. Prvi je pamtio kao dečak, pamtio je to vreme pogibija, plača, bežanja, pljačke svega i svakoga i zvona sa crkve, skrivanja muške dece od tri godine pa nadalje pred tutnjavom topova, i smrtne pretnje od osvajača i suseda, kuluka i okupacije kada su žene bile i milostive majke i sestre, sažaljive prema svome i tuđinu u nevolji, i bile muževi u polju i u kući domaćice. U drugome ratu zadesila ga je teška sudbina, njegovi ideali su se istopili, morao je u izgnanstvo, u Italiju, u Nemačku, u Englesku. Ali, Vitu održava snaga vere, snaga moralne čistote, radni elan, iskreno odabran pravac božanskom stazom.

U Hilandaru je omiljen i među monasima i među posetiocima. Ljubopitljivo zagleda u nepoznata lica, rado razgovara, konacima odjekuju duboko u noći razgovori koje on vodi o knjigama, o pesmama, o sudbinama pojedinaca i naroda, nakon razgovora pisaća mašina nastavlja svojim ritmom. Kako je neumoran u vrtu, tako je istrajan i nad knjigom. Svoj dar iskazuje beležeći odabrane trenutke iz svoga života, trenutke koji su odredili njegovu sudbinu, ali, i koji su vezani za sudbinu srpskog naroda u celini. Ne posrće pojedinac sam decenijama, posrće ceo narod. Okončanje rata nije garancija osmehu slobode i sreće. Mnogi ljudi i danas stranstvuju, mnogi stranstvuju u svojoj zemlji.

"Tuđinče", kako majka nazva svoga sina Vitu prilikom iznenadne njegove posete kući, i danas je veran tom imenu, on uprkos pozivima da se vrati u Srbiju, ostaje nadomak Srbije, veran putu jedine istine, putu Isusa Hrista. Nenadmašna osećanja lepote budi u njemu hram posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice u Hilandaru u koji gleda s prozora kelije dok lista sećanja, dok traži uporišta rečima nade. Požar je ugasio taj prozor, odneo je keliju plamen s trećeg na četvrti mart 2004. godine. Monah Jovan  nalazi oslonac pred ikonama, pred svećama gde je saborište svih, upokojenih i živih. Molitvama i pesmama priziva anđeoski lik Nane, majke, moli za sejača, za putnika, za gladne, bolne, za pale na frontu, u ropstvu, moli za majsku kišu, za zdravlje i mir među ljudima. Što ratovi, što bolesti, naš je narod ispresecan nadvoje, natroje, a danas, još se ne sabiramo, još se rasipamo vražjom rukom po svetu.

Stoga ostaje veran svome tuđinovanju, odmahuje često rukom kao da odbacuje neku pošast od sebe koja je prionula pa se iznova vraća njemu.

Zlo iz nas često progovara: Kriv si ti što je meni korov u njivi, što nemam dara i što me čemer davi, što me žena vara, što se crkva deli, što se moj brat u svet seli...

Monah Jovan knjigom "Tuđinče" u četiri toma (knj.1-1995, knj.2-1997, knj.3-1997, knj.4-2006), nastoji da sačuva sjaj ljudske lepote i čistote koju je doživeo među svojima kao dete i kao vojnik. Prvi tom knjige "Tuđinče" ima romaneskni karakter kazivanja, drugi tom je sastavljen od niza kratkih priča: Crkvena zvona, Pucanj u Skupštini 1928. god., Odsečeni brk, Zaleđeni Dunav, Adanjino magare... Treći tom osvetljava tok života stramputicama kroz logor u Eboliju, u Nemačkoj do samoorganizovanja emigracije u Engleskoj. Bez ustručavanja govori o ličnim zanosima, o nerazumevanjima među ljudima, o besprekornoj lepoti osećanja Boga i slavljenju Boga neumornim radom. Četvrti tom knjige "Tuđinče" spaja prošlost i obeznađenu budućnost, raspad Jugoslavije od 1941. do danas. Ovo je galerija likova, iz prošlosti i savremenika koji su tu da otkriju ukrštaj, zajedničku sudbinu naroda i države kroz pojedinca.

Stoletni baštovan

Kad gledamo kako odmiče ka bašti sa štapom, ne znamo da li monah Jovan vodi štap ili štap vodi njega, ali, kad čujemo kako poneseno recituje satima stihove slavnih pesnika, kako mu oči iskre nad rimama, onda zaista poverujemo da je rad, duhovni i telesni, prva molitva koja čoveka drži čovekom okrenutom bogolepnoj raskoši postojanja. Svoju knjigu "Hilandarski stihovi" (2002) posvetio je najlepšim, dirljivim trenucima u Hilandaru i prijateljima hilandarcima.

Pored bašte u Hilandaru, oformio je uz hilandarski konak u Kareji baštu, u sedištu monaške republike. Zemlja daje obilje povrća, a malo je ljudi, nema ko da savlada toliku količinu povrća, vajka se 99-godišnji monah Jovan, zato je spakovao knjige i sitnice, seli se. Ovih dana započinje priprema na rasčišćavanju prostora za novu baštu, na metohu Hilandara zvanom Kakovo, nadomak Svete Gore. Tu je više ljudi, veća je i potreba za povrćem, tu se reže kestenovina i hrastovina, tu se grade vrata, stolice, stolovi. Tu monah Jovan nalazi svrhu svom pregnću ispočetka.

Nova bašta sa stoletnim baštovanom, sa blaženim mirisom zemlje u proleće 2007. Neka je na radost nova brazda!