Kalča i regent Aleksandar

Ponašanjem kojim nastojimo da ostvarimo i zadovoljimo svoje namere, želje i htenja, potvrđujemo sopstvenu racionalnost ali, samo ukoliko u strategiji realizovanja svojih htenja iskažemo i sposobnost upravljanja posledicama svojih postupaka, naše ponašanje ima i odliku umnosti. Prenaglašena racionalnost previđa negativne posledice koje često nastojimo da otklonimo drugim racionalnim ali nedovoljno promišljenim postupcima zbog kojih se mi, ili naši potomci, možemo kajati.

U tom smislu je opasna i emocionalna iracionalnost kao isključiva i svešću neoplemenjena i korigovana vodilja, jer narod koji u kriznim situacijama najpre oseća i reaguje a tek potom promišlja dovodi u pitanje svoj opstanak. Iako su nakon izgubljene bitke svi generali pametni, jasna je razlika između onih koji su se opametili porazom i onih koji su pobedom potvrdili svoju umnost.

Mereno negativnim posledicama, opredeljenje za jugoslovenstvo i ostvarenje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima nesumnjivo je jedan od najvećih i najstrašnijih srpskih poraza. Njegovi koreni su duboki, ali presudne odluke donete u okolnostima koje su bile krajnje nepovoljne za ostvarenje jednog ovakvog političkog projekta govore i o određenim nacionalnim psihičkim odlikama koje su tada ispoljene.

Pogrešnost presudne odluke

Danas to može izgledati malo shvatljivo i gotovo iracionalno, ali upravo u jeku Prvog svetskog rata, početkom decembra 1914. godine, Aleksandar Karađorđević, tadašnji regent Srbije, piše proklamaciju "Srbi i Hrvati", lepljenu na niškim kućama, u kojoj ističe da ondašnja mala Srbija ne teži samo oslobađanju svoje zemlje i Srba na Balkanu, već i oslobađanju bratskog hrvatskog naroda. Ono što je rečeno u proklamaciji trebalo je objaviti i u Deklaraciji, a način na koji su se u tekstu osim Hrvata našli i Slovenci, o kojima Srbi tada nisu ništa znali, spada u one kuriozitete i banalnosti koje će tek potom pokazati svoj značaj. Naime, tek na primedbu Milana Gavrilovića, koji je prekucavao tekst Deklaracije, da se u njoj ne pominju Slovenci, Jovan Jovanović će mu posle kratke konsultacije sa članovima vlade dati saglasnost da u tekst doda i Slovence.

U Nišu, gde su zasedale vlada i narodna skupština, 7. decembra 1914. godine poslanici su oduševljeno i velikim aplauzom pozdravili tekst Deklaracije koji im je pročitao predsednik vlade Nikola Pašić. Objavljena, dakle, posle pobede u Cerskoj bici a uoči ofanzive na Kolubari, Deklaracija jasno ističe da se rat sa Austro-Ugarskom i odbrana nezavisnosti Srbije pretvara u borbu za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca, a njenim aklamativnim usvajanjem donet je presudni pravni i istorijski dokument za sudbinu Srba i Srbije u čitavom dvadesetom veku. Potonjom Krfskom deklaracijom 20. jula 1917. godine samo je potvrđena i naglašena ideja nacionalno jedinstvog troimenog naroda južnih Slovena, odnosno Jugoslovena koji će stvoriti zajedničku državu pod nazivom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Svaka ideja i plan formiranja identiteta višeg stepena opštosti ima perspektivu ukoliko se ostvaruje u harmoničnom procesu usaglašavanja i harmonizovanja svih bitnih činilaca u odgovarajućem socio-kulturnom i državnom kontekstu. U tom smislu je i ideja jugoslovenstva bila nesumnjivo politički atraktivna, ali vreme u kojem su Srbi iskazali volju za njenu realizaciju nalagalo je najpre posvećenost prioritetima od kojih je zavisio opstanak nacije i države. Budući da ju je nasrtaj "kaznene ekspedicije" austrougarske vojske sa ciljem da se Srbija potpuno uništi doveo u stanje krajnje životne neizvesnosti, realno je bilo njeno potpuno usmerenje na očuvanje državnog integriteta. Međutim, upravo u tom stanju srpska vlada objavljuje svoje ratne ciljeve, usmerene ne samo na oslobađanje države, već i Hrvata i Slovenaca, čime je, u stvari, izražena težnja da se prekorače granice realnosti i sopstvenih moći.

Ta neumerenost, pokazala se, nažalost, kada je uz velike srpske žrtve i ostvarena zajednička država sa oslobođenim narodima, u svoj svojoj nerealnosti i pogubnosti za Srbiju i Srbe. Postalo je jasno da je neumerenost i prekoračenje granice svojih mogućnosti bio put samoobmanjivanja i pravljenja velikih i tragičnih grešaka. Vođeni jakom političkom voljom za ostvarenjem jugoslovenstva, njihovi akteri su zapostavljali važne činjenice iz života oslobođene braće koja će, već na početku, opstruirati novu državu iskazujući potrebu za ograničavanjem svojih teritorija i pretenziju za formiranjem sopstvenih država.

Komično i tragično

Lakoća sa kojom je u najstrašnijem vremenu odlučeno da se oslobađaju slovenska braća i sa njima stvori zajednička država pokazala je potom svoju istorijsku težinu. Sagledamo li je kao rezultat ponašanja koje karakteriše odsustvo mere, onda se i obrazac takvog ponašanja može formirati i na osnovu upečatljivih primera iz literature. Nalazimo ga u poznatom delu Stevana Sremca "Ivkova slava". Jedan od junaka ove pripovetke je i Kalča koji svoju neumerenost izražava pričanjem, izmišljanjem svojih avantura kojima zabavlja i uveseljava druge, ali u kojima se on samoprikazuje kao uspešan i slavan lovac. Ono što junaku nedostaje u realnosti, on nadoknađuje u ravni fiktivnog, pa zato i svoje lovačke pustolovine nastoji da prikaže kao stvarne. Takav Sremčev junak je postao omiljen, jer je u njemu izražena jedna karakteristična crta srpskog mentaliteta.

Ta crta oličava princip neumerenosti koji se prepoznaje u ponašanju kojim se teži da se prekorače granice sopstvenih mogućnosti. Arhetipska istoizvornost ovog hibrisa kao izraza volje za prekoračenjem kao načinom samoaktualizacije i potvrđivanja sebe ispoljava se u svom dvostrukom značenju. U mirnim vremenima verbalno prekoračenje granice odvodi u nerealni svet izmišljenih događaja, kojima se ispoljava karakterna crta pojedinca kao kazivača tih komičnih priča kojima se on samopotvrđuje.

Međutim, u istorijski neizvesnim vremenima, prekoračenje sopstvenih mogućnosti dovodi do tragičnog samožrtvovanja. Princip neumerenosti je, dakle, povod smehu ali i uzrok tragičnim zbivanjima. Dok je Sremčev Kalča činio to na šaljiv način, ponašanjem vodećih srpskih političara i intelektualaca početkom dvadesetog veka, zaokupljenih realizacijom ideje jugoslovenstva, započela je naša tragična priča čiji konačni ishod još iščekujemo.