Tajna ser Sajksovog olovnog kovčega

Tišinu porodične grobnice na aristokratskom imanju Sledmer, na severu Engleske, poremetiće tokom ove godine radovi na ekshumaciji kovčega u kojem je proteklih devedeset godina počivao ser Mark Sajks (1879–1919), zemljoposednik, vojnik, svetski putnik, diplomata, političar i jedan od 50 miliona umrlih u najvećoj epidemiji 20. stoleća, španske groznice.

Na početku 21. veka čovečanstvu ponovo preti smrtonosna opasnost planetarnih razmera, ptičji grip. Sa autoritetom vodećeg stručnjaka, britanski virusolog Džon Oksford, sa londonskog koledža "Kvin Meri", upozorava da su izgledi za pojavu pandemije realno "visoki".

Utoliko je svaki mogući trag na pronalaženju leka dragocen, a jedan se možda krije upravo u telu, odnosno ostacima, žrtve influence iz 1918 /1919. godine. Već je sa dosta verovatnoće ustanovljena slična genetska struktura ondašnjeg izazivača (označenog kao H1N1) i ovog modernog (H5N1), a polazeći od te činjenice profesor Oksford izražava nadu da bi "ser Mark mogao da bude od pomoći" u pripremi odbrane od potencijalne svetske zaraze.

Otisak virusa

Zašto baš on? Ser Marka, šestog baroneta loze koja datira iz 16. veka, groznica je oborila u Parizu, gde je učestvovao u radu Versajske konferencije, kao savetnik britanske vlade za Bliski istok. Umro je 16. februara 1919. u hotelskoj sobi, a zbog zastrašujuće brzine širenja zaraze ("ekstremna virulentnost") i užasnih posledica, njegovo telo je iz predostrožnosti otpremljeno u domovinu u specijalno zaštićenom sanduku, zalivenom olovom.

Zahvaljujući tom metalnom oklopu, ostaci bi mogli da budu dovoljno očuvani da se uzmu uzorci DNK i sa njima "otisak virusa", veruje profesor Oksford koji je vođa istraživačke ekipe. Tako dobijen genetski materijal omogućio bi neposredna saznanja o virusu H1N1 i eventualno pomogao u razvijanju vakcine protiv postojeće virusne pretnje.

"Nadamo se odgovorima na vrlo važna pitanja i to ne samo istorijskog značaja, jer smo na pragu izbijanja prve velike epidemije 21. veka. Ako uspemo da dobijemo uzroke, biće to izvanredna prilika za naš tim i nauku u celini", citira ovog naučnika londonski "Dejli telegraf".

Saglasnost potomaka i crkve

Da bi se ovom delikatnom poslu uopšte pristupilo neophodno je bilo ukloniti niz prepreka i osim administrativnih dozvola pribaviti saglasnost potomaka ser Marka, ali i Anglikanske crkve.

Sa pravne tačke gledišta ovo je jedinstven slučaj (bar u Britaniji), jer kako navodi "Gardijan" još nije zabeležen primer ekshumiranja u svrhe medicinskog istraživanja, ali odobrenje je, ipak, usledilo zbog "izuzetnih okolnosti i opšteg interesa".

Izuzetan je bio i život ovog aristokrate. Njegovo ime pominje se u raznim hronikama, a stoji i u nazivu zvaničnog istorijskog dokumenta u čijem je stvaranju učestvovao – Sajks-Pikoov sporazum između Britanije i Francuske o podeli interesnih sfera na Bliskom istoku i novim granicama Otomanskog carstva posle Prvog svetskog rata.

Stigao je lično da ratuje, kao komandant u Drugom burskom ratu, da proputuje svetom, posebno Turskom koju je jašući prošao uzduž i popreko. Vezanost za ovo područje donela mu je i titulu počasnog britanskog konzula u (ondašnjem) Konstantinopolju, a kod kuće u Sledmeru jednu od odaja pretvorio je u tursku sobu, najfinije i najbogatije uređenu u zemlji, podseća se u novinskim prilozima o ovoj zanimljivoj ličnosti.

Na svom posedu, najvećem u Jorkširu, bavio se uzgajanjem rasnih konja, napisao je četiri knjige, bio poslanik Konzervativne stranke u Parlamentu, član kabineta ministra rata lorda Kičenera. U srećnom braku sa ledi Edit Vajolet Sajks dobio je šestoro dece i umro u četrdesetoj godini. Jedan od njegovih unuka pisac Kristofer Sajmon Sajks izrazio je ovih dana oduševljenje mogućim posthumnim doprinosom svog dede opštoj dobrobiti.