Hoće li Jorgovanka biti džentlmen

Ako smene Šoškića, pa na mesto guvernera Narodne banke stave Jorgovanku Tabaković, biće to – stranačko zapošljavanje. A nama ostaje da procenimo: je l’ to odmah pokleknu nova garnitura, ili su ovo njeni najsvetliji trenuci?

Ne kažem, od petog oktobra pa do danas, svaki je guverner bio žrtva brutalnog političkog nasilja. Upravo nam je to pre neki dan potvrdio Mlađan Dinkić, obavestivši Srbiju da je „Radovana Jelašića svojevremeno naterao Tadić da ode iz Narodne banke”, mada su do juče svi tvrdili da je čovek otišao svojom voljom. Ali to je sada ipak od manjeg značaja. Ono što je mnogo važno jeste da javnost sazna – šta je to Jelašić skrivio i zašto ga je Tadić naterao da ode? Inflacija je tada bila niska (4,2 odsto), kurs je bio prilično stabilan, a guverner je kumio i molio stanovništvo da se ne zadužuje u „švajcarcima”, gde je tu bila greška? Šta to Jelašić nije hteo da uradi?

Pošto naše nezavisno novinarstvo očito neće tim stvarima da prlja ruke, bivšeg predsednika Tadića o tome niko ništa nije ni pitao – i neće, verujem. Javnost je jedino saznala da je Dinkić guverneru Šoškiću uputio apel da se sam povuče i da bude džentlmen, kao onomad što je bio Jelašić. Jer je dobro poznato da pravi džentlmeni spuštaju glavu pred gazdom i ispunjavaju njegove sumnjive želje.

I sad – kako dalje? Šoškić ne želi da bude džentlmen, a po važećem zakonu mu ne mogu ništa. Stoga nova koalicija planira da promeni zakon o Narodnoj banci kako bi smena bila – šta – zakonita. A onda će Šoškića na tom mestu po svoj prilici zameniti Jorgovanka Tabaković, što će u potpunosti potvrditi reči Dušana Kovačevića: „U ovoj sredini, i na Balkanu, ma kol’ko dara za apsurd imali, nemoguće je smisliti nešto što se neće dogoditi”.

Ali i dalje tvrdim – za sve ovo što se događa i što će se dogoditi i nama i guverneru Šoškiću nimalo ne treba kriviti naprednjake niti njihovu sadašnju kandidatkinju za guvernera, ne. Ovu naopaku praksu u Srbiji zapatile su demokrate i ondašnje rukovodstvo G 17 plus, da se vratim malo u prošlost, u godine nakon Đinđićevog ubistva. Tada nismo znali da li je autonomiju centralne banke više urušila afera Bodrum (sa lažiranim izborom Kori Udovički za guvernera) ili pak najava tadašnjeg predsednika G 17 plus Miroljuba Labusa koji joj je preko medija zapretio da će „leteti kao kofer”, samo kad se oni u Republici Srbiji vrate na vlast – što se sve i desilo neposredno nakon izbora kabineta Vojislava Koštunice. Kakva ogoljena primena sile – i kako nam se to danas vraća!

Da bi (tada izabrani) guverner Jelašić pod pritiskom demokrata i sam odleteo nekoliko godina kasnije. Sada je na redu Šoškić, koji se, po Dačićevim rečima, demokratama sve manje dopadao – od trenutka kada je počeo da smanjuje inflaciju, čisto da ostane zabeleženo. Pa nešto razmišljam, kad se pismen i obrazovan svet ovako poigravao sa funkcijom guvernera, šta drugo očekivati od ove, slabo obrazovane koalicije, nego da političkoj doda i stručnu degradaciju ove visoke državne funkcije?

O čemu baš čitamo pre neki dan u novinama, piše: „Građani Srbije očekuju da će nova vlada i evo ova gospođa koja će biti budući guverner zaustaviti rast evra, rekao je Dragan Marković Palma, pokazujući na Jorgovanku Tabaković”. Čovek kome nije „svirao i pev’o jedino Betoven i Šopen, jer je bio mali” po svoj prilici veruje da je to moguće uraditi, i da će evro mirovati čim Šoškić ode. Ali neće mirovati. Palmina koalicija na velika vrata objavljuje nameru da se dodatno zadužuje i da povećava budžetske rashode, a evro nekako nije otporan na deficite, odmah skače. Ne računajte previše na devizne rezerve, ta je odbrana kratkog daha. Mnoge su zemlje to skupo platile – od Brazila i Argentine, do Meksika, Velike Britanije ili Češke, na primer. Devizne rezerve imaju više demonstracioni efekat nego što predstavljaju branu pred najezdom neumerenog trošenja. A da će toga biti, svedoče dokumenti nove vlade, u kojima o ozbiljnim i delotvornim merama za smanjenje rashoda nema ni slova. Nije zgodno, niti popularno – razumem ljude.

I kad je već tako, neophodno je postaviti guvernera koji će za sve to imati sluha. Onda to mora biti političar(ka), po mogućnosti bez bilo kakvog znanja ili iskustva u upravljanju centralnom bankom. A nama, na Ekonomskom fakultetu, preostaje jedino to da raniju lekciju koja započinje tezom da je najbolja centralna banka ona koja može političarima da kaže „ne” – ubuduće prepričavamo u bifeu, uz kafu, kao vic. Crni humor, čoveče.