Književnost kao ponornica

Intervju

Ne samo samovolja i nasilje, već i politička previranja indirektno ili direktno uvek su se lomila preko kulture. Takav usud nije mogao da zaobiđe ni crnogorsku književnost. U ovoj državi formirana su dva udruženja književnika: Udruženje književnika Crne Gore, sa Ilijom Lakušićem na čelu, i Udruženje nezavisnih pisaca CG na čijem memorandumu se potpisuje Milan Popović, dok je njegova siva eminencija Jevrem Brković. I jedno i drugo imaju status nevladine organizacije, s tim što prvo iz budžeta ne može da dobije ni cent, dok vladini miljenici žive i rade u izobilju, kazao nam je, pored ostalog, gospodin Lakušić prilikom nedavnog boravka u Srbiji, odnosno u Valjevu na književnoj večeri na kojoj je promovisana knjiga poezije Valjevke Marice Baletić, čiji je izdavač podgorički "Oktoih". Nevolja zvaničnog udruženja jeste i ta što je i dalje u medijskoj blokadi, pa Lakušić unapred zahvaljuje nastojanju lista "Politika" da obavesti čitalaštvo da su još uvek živi.

Objasnite taj statusni anahronizam koji glasi: zvanično a nevladino?

Udruženje književnika CG, čiji sam predsednik, nastavilo je rad udruženja koje je 60 godina baštinilo književnost i svekoliku kulturu na ovim prostorima. Obnovili smo i izdavanje književnog časopisa "Stvaranje" kao pisanu tradiciju ovog udruženja. Među 350 članova imamo veći broj eminentnih i reprezentativnih predstavnika crnogorske književnosti kao što su Milo Kralj, Miodrag Ćupić, Branko Jovović, Miodrag Tripković i drugi značajni pisci svih generacija. Međutim, naše udruženje ima status nevladine organizacije, tako da nam je iz državnog budžeta uskraćena svaka vrsta finansijske pomoći. Naprosto, moramo da se dovijamo i snalazimo kako znamo i umemo.

Kako je, na drugoj strani, odnosno sa Nezavisnim udruženjem pisaca?

I oni su formalno tretirani kao nevladina organizacija, ali za razliku od nas nemaju finansijskih problema. Valjda shvatate kako i zbog čega.

Znači li to da oni pišu nekim drugim jezikom ili stilom?

U Crnoj Gori se oduvek govorilo i pisalo na srpskom jeziku. Uostalom, po rezultatima popisa koji je upravo organizovala vlast došlo se do podatka da 63 odsto ovdašnjeg stanovništva govori i piše srpski. I pisci nemaju razloga za drugačije ponašanje. Ako pišu na maternjem ili crnogorskom, oni to zapravo čine na srpskom.

U takvoj besparici i izopštavanju uspevate li da objavljujete knjige i organizujete druge aktivnosti?

U prošloj godini mi smo kao udruženje objavili pet knjiga. To jeste malo, ali za nas jako bitno da pokažemo da smo živi. Ozbiljna literatura do koje držimo, bez obzira na izolovanost, poput ponornice, kad-tad izbije na površinu. Uzdamo se i u to da naše napore primećuju određene međunarodne organizacije pred kojima crnogorska vlast ima respekta. Što se tiče drugog udruženja, ono objavljuje "nebrojeno blago" i koliko god žele. Samo zbog Jevrema Brkovića otvarane su nove štamparije, a njegova knjiga "Dukljanska ruža" tehnički bolje izgleda i od same Biblije. Među tim, kako oni sebe vole da nazivaju, postmodernistima ima kvalitetnih pisaca, ali i onih koji, zamislite, hoće da reformišu Njegoša. Oni ne samo da nisu pisci, već su i loši društveno-politički radnici.

Kada književnici ne mogu da objavljuju, to nije samo psihološka, već i egzistencijalna nevolja?

Pre tri godine 15 crnogorskih pisaca je ostalo bez posla. I u vreme komunizma, koje svi zdušno kritikujemo, tako nešto bilo bi okarakterisano kao kulturni šok, ali zbog toga se niko nije uzbudio, dok su crnogorski mediji o svemu ćutali kao zaliveni. Reč je o ljudima koji su, ne samo u svojoj sredini, već mnogo šire, bili prava gospoda, jer su radili kao urednici časopisa, književnih edicija i uz pisanje i druge važne poslove u kulturi. Međutim, desilo se nešto što je sramota za svaku ozbiljnu državu: da pisci čija su dela u antologijama bivaju u isto vreme socijalni slučajevi. I ja sam jedan iz te grupe nezaposlenih, bez obzira na 15 objavljenih knjiga i sa minulim radom tokom kojeg sam obavljao funkcije crnogorskog ministra za kulturu i bio potpredsednik opštine Podgorica.

Ako vam iz državne kase ne daju ni pare, zbog čega medijska blokada?

Rad našeg, odnosno zvaničnog udruženja književnika CG je od strane medija i blokiran i bojkotovan. Mi za njih ne postojimo, pa tako ni jedan naš član ne može da se pojavi u novinama, državnoj televiziji kao ni na privatnim, jer u CG ne postoje ni privatne televizije koje nisu državne. Ovo što je zadesilo naše udruženje naziva se katakombna književnost, ali uveren sam da sve ima rok trajanja pa i navedene nevolje sa kojima ćemo se isključivo nadgornjavati poštenim, profesionalnim i kvalitetnim radom, čega nam ni sada ne manjka. Zapravo, naša istrajna dobrota pobediće sve rđave namere.

Kakva je vaša komunikacija sa udruženjima i kolegama iz Srbije i da li se tu nešto promenilo?

Komunikacija je normalna i kao pisce, pre svega, veže nas jezik. Inače, naši razlozi za dolazak, konkretno ovog puta u Valjevo i uopšte u Srbiju, nisu se promenili u odnosu na pređašnja vremena. Isti odnos smo primetili i kod kolega iz Srbije koji dolaze u Crnu Goru. Ja lično smatram da će vreme sve da reši, jer se jezik i duhovno tkivo ne mogu veštački deliti, bez obzira na to što može biti određenih političkih zaziranja. I najmanji rez na kulturnom i duhovnom tkivu između Srbije i Crne Gore biće zalečen.