Ljute papričice pre Kolumba

Ljute papričice prlje jezik i teraju suze na oči, ali ih pojedinci obožavaju. Pogotovo kuvari od Meksika do Tajlanda koji s malo čilija u prstima stvaraju čaroliju u kuhinji. A ko se prvi toga dosetio?

Naučnici su, upravo, otkrili da se ova biljka u kulinarstvu koristi najmanje 6.000 godina. Ostaci pokazuju da su ljudi od juga Perua do Bahama uzgajali više sorti papričica milenijumima pre dolaska Kristifora Kolumba, kome je nezasluženo pripisano da je uveo ljuto u svetsku ishranu. Najstariji tragovi pronađeni su na jugozapadu Ekvadora, gde su drevne porodice pekle meso s papričicama.

Otkriće je objavljeno u časopisu "Nauka" (Science) i ukazuje na činjenicu da je drevna poljoprivreda Novog sveta bila kudikamo raznovrsnija i bogatija nego što se verovalo. "Neki stručnjaci koji su drevnu hranu opisivali kao jednostavnu moraće, verovatno, da preispitaju svoje stavove", kaže rukovodilac istraživanja Linda Peri iz Nacionalnog muzeja prirodne istorije Smitsonijen (SAD).

"Ovo nam mnogo kazuje o tome šta se motalo po glavi preistorijskog čoveka", dodaje Debora Pirsol, profesor antropologije sa Univerziteta Misuri-Kolumbija, koja je našla tragove čilija u posudama iz drevnog ekvadorskog sela. Arheolozi prate poreklo hrane da bi odgonetnuli mnogo šta u vezi sa preistorijskim putovanjima i trgovinom.

Tako je obelodanjeno da su smokve na Srednjem istoku uzgajane pre 11.400 godina, a da ni žito ne zaostaje. U Novom svetu kukuruz je sejan pre 9.000 godina.

Širenje pripitomljenih biljaka pokretali su ukus, kulinarska vrednost i potraga za kalorijama, smatra arheobotaničar Endru Ferbern sa Univerziteta u Brizbejnu (Australija).

A kako se mogu uočiti ostaci papričica koje nemaju ljusku?

U tu svrhu je primenjen prilično nov postupak, nazvan analiza skroba, pomoću kojeg je desetak istraživača na sedam arheoloških nalazišta u Latinskoj Americi pronašlo mikroskopske čestice na kamenju sa ognjišta, u posuđu i naslagama pepela. Istraživači su zapazili da svih pet vrsta ljutih papričica ostavlja mikroskopske čestice skroba koje nalikuju crvenim krvnim zrncima.

Konačno je Linda Peri prepoznavala ove sićušne fosile kao ostatke domaće, a ne divlje vrste čilija na nekim mestima na kojima se uzgajanje odomaćilo pre ovladavanja izradom glinenog posuđa.

U zrncima skroba se, u stvari, nalazi pokazivač (marker) koji omogućuje da se pogleda u prošlost i vidi koliko je bila raširena upotreba domaćih ljutih papričica u obe Amerike. Čili koji je bogat vitaminom ce obično se mešao s kukuruzom i drugom hranom, a nije bio samo začin.

Istraživanjem je takođe pokrenuta potraga za prvim mestom na kojem se uzgajao domaći čili, jer to ne može biti Ekvador koji je daleko od Bolivije i Brazila, gde se najranije pojavio divlji.