Tajkunizacija medija

Simon Kedikoglu, poslanik parlamenta Grčke, na savetovanju o političarima i medijima u Britiš kaunsilu u Beogradu rekao je da su vlasnici medija moderni oligarsi. On je ispričao kako je kod njih pet TV stanica dobilo dozvolu za emitovanje "na mala vrata", i da su one privremene već dvadeset godina, pošto nema zakona koji bi uredio dodelu frekvencija. On je, istina, postojao ali ga je EU osporila.

"Privatne TV stanice su toliko ojačale da su dobile izbore za neke stranke. One vrše pritisak na vladu da da nešto nekom biznismenu. Zbog takvih nečasnih pritisaka u Atini su osvanuli grafiti na kojima je pisalo "Novinari su đubrad". U Grčkoj se sada vodi bitka za demokratiju i traži se da se tim kanalima oduzme moć. Inače, veruje se da su sve TV stanice na gubitku, a opstaju samo zbog uticaja na javnost koji omogućavaju svojim vlasnicima."

Ima li sličnosti između Grčke i Srbije: da li stvarno znamo ko su vlasnici domaćih medija i da li poznati ili skriveni vlasnici koriste medije za ostvarivanje sopstvenih interesa?

Dr Snježana Milivojević, profesorka na FDU, kaže da je preporuka Saveta Evrope da države imaju jednu nacionalnu i dve komercijalne televizijske stanice, jer sada u Evropi ima oko 5.000 kanala. Ona kaže da kod nas nema ni transparentnosti kada je u pitanju vlasništvo i poslovanje.

Dr Nenad Cekić, predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije, ne misli da se kod nas ne znaju vlasnici televizija i kaže da su kod nas dokumenta o vlasništvu javno dostupna. "Kod nas ima 11 kanala koje možemo da uhvatimo, a da li će privreda to moći da izdrži tek će se videti. Biće i eliminacije, a i jevtinih produkcija. Može i televizija da bankrotira. Dajući dozvolu mi dajemo mogućnost da se oproba, a o kvalitetu odlučuje gledalac. Nismo ni ideološka komisija, a ni urednici."

Pitanje je da li su pravi vlasnici televizija oni koji su upisani u dokumentima RRA. U Grčkoj se zna ko stoji iza koje televizije. U Srbiji ne prestaju priče da su pravi vlasnici nekih televizija skriveni. Čaršija je čak prepričavala da iza Foksa ne stoji američki nego rumunsko-bugarski kapital. Cekić kaže da je to Foksov kapital i da kapital ne poznaje granice. On podseća da je Rupert Merdok čestitao Novu godinu našim gledaocima. I objašnjava da kompanija Foks ima dobre serije i filmove, ali da nema prava da ih emituje ovde ako ih je već prodao nekoj našoj televiziji.

Ipak, Cekić precizira ograničenja RRA: "Mi nemamo ovlašćenja da ulazimo u finansije i skrivene dogovore. Oni koji su konkurisali i dobili frekvencije ti i jesu vlasnici. "

Predsednik Saveta RRA je zadovoljan elektronskim medijima. On tvrdi da novoosnovane televizije nemaju političku orijentaciju, što se videlo za vreme izbora. Sve su se pristojno ponašale. U slučaju televizije BK uticaj nije bio prikriven već otvoren, i on pokazuje šta će se desiti i drugim kanalima ako tako rade, kaže Cekić.

On će se pohvaliti stanjem u Srbiji, od koje bi i Velika Britanija mogla da se nečemu nauči. Cekić kao primer navodi da kritičari RRA, koji su osporavali i nepristrasnost njenih članova, često navode Ujedinjeno Kraljevstvo kao primer uređenosti medijske sfere, ali previđaju činjenicu da je slično kontrolno telo u ovoj ostrvskoj zemlji formirano tek godinu dana kasnije, pri čemu je na mesto izvršnog direktora postavljen lični prijatelj Tonija Blera.

Cekić prepričava poslednji skandal sa Kanala 4 na kome je prema Indijki koja je učestvovala u rialiti šouu poznatih ispoljen rasizam. "Toni Bler i Gordon Braun su to tri dana opravdavali. Šta bi bilo da se to desilo kod nas."

Od Agencije bi trebalo očekivati i da zna da li i kako veliki oglašivači utiču na programe televizija. Već se dešavalo da su nezadovoljni vestima o sebi vlasnici nekih od najvećih preduzeća uskraćivali reklame pojedinim medijima. A mediji žive od reklama. Cekić kaže "Kod nas nema suptilnosti u politici i biznisu, sve se odmah vidi. Uostalom, programski koncept je sastavni deo dozvole za frekvenciju." Ovo poslednje znači da nema kazne za onoga ko televizije ucenjuje reklamama, ali da televizija može da bude sankcionisana ako podlegne uceni i promeni programski koncept. A ako zbog ucene reklamom bude pristrasna ili neistinita?

Cekić isključuje mogućnost da televizije koje su dobile dozvolu za emitovanje tajno promene vlasnike, o čemu se takođe naširoko priča. "Vlasnička struktura je nominalna i suštinska, i ne može da se menja tek tako, jer se rizikuje gubitak dozvole. Drugim rečima, postoje mehanizmi za sprečavanje preprodaje", kaže Cekić.

Nino Brajević, predsednik UNS-a, kaže da zakon kojim je bilo precizirano da vlasnik štampanih medija mora biti poznat nije zanimao ni tadašnje resorno ministarstvo ni OEBS, iako je forma bila elastična – ne morate se prijaviti u registar ali ako dođe kontrola – platićete kaznu.

Sasvim su praktični razlozi zašto se moraju znati vlasnici novina. "Kada se vode parnice protiv novinara i vlasnika, ne plati se kazna nego dolazi do gašenja preduzeća. Vodite sporove, a ne možete ništa da naplatite, jer mediji nisu pravno lice."

Brajović navodi i drugi primer. "Mi i danas ne znamo ko je vlasnik "Večernjih novosti". Vlasnici se kriju sa opravdanom zebnjom, jer ne poštuju kolektivni ugovor."

Brajovićev treći dokaz za tvrdnju da je važno znati stvarnog vlasnika novina glasi: "VAC nije kupio ’Sremske novine‘, jer je bio preskup kolektivni ugovor. Isto se dogodilo sa ’Subotičkim‘ i ’Niškim novinama‘, ali je ponudio jednom broju novinara da pokrenu nove. To je legalan postupak ali nije sasvim legitiman. Interesi su legitimni ali se mora znati ko je vlasnik, jer se tako kontrolišu tokovi sivog kapitala".

Brajović kaže i da je kod nas odnos prema medijima nerealan, jer ne može više baš toliko da se utiče na javno mnjenje. "Manipulacija je moguća ako postoji monopol".