Zoro iz Košutnjaka

Događalo se više puta na Konjarniku da, kad kroz prozor "tridesetkeca" ugledam kako jedan čovek, povijenih leđa i zamišljen, mirno šeta ulicom, počne želudac da mi se prevrće. I odmah mi pred očima iskrsne davnašnja idilična slika porodice mog rođaka u gradiću Beblingenu, blizu Štutgarta, koju je narušio u kuću rado primljeni gost iz Jugoslavije. Otkrilo se posle nekoliko dana da je on zloupotrebio gostoprimstvo i, ne izdržavši da prikrije svoje bolesne porive, koristio svaku priliku da desetogodišnju ćerku domaćina pomiluje, poljubi, čvrsto zagrli i uz sebe stisne. Iz kuće je izbačen kao svako đubre.

Prošle srede, u Ulici cara Lazara, ispred brokerske firme "Senzal", okupilo se više nas malih akcionara propale građevinske firme. Bili smo gladni informacija o prodaji preduzeća u kojem smo proveli, u proseku, po tridesetak godina. Razočarani što nam firmu još niko nije kupio, izdvojismo se nas četvorica posebno ljutih i svratismo u obližnju kafanu "Proleće".

Ekonomista Mitar, čovek četrdesetih godina i u punoj snazi, odmah nam stavi do znanja da on plaća ceh, jer za to ima dobar razlog. Mi k`o mutavi navalismo na njega da nam kaže šta je to što ga je toliko obradovalo da je rešio da se potroši i nas ugosti.

– Ratosiljao sam se bede i izuzetnog kućnog prijatelja – reče.

Niko ne ukapira u čemu je štos. Nismo morali dugo da čekamo na objašnjenje.

– Desetak godina u kuću mi je ulazio Stevan, čovek koga sam smatrao velikim prijateljem, pa i bratom. U poslednje vreme najčešće je dolazio sa svojom sedmogodišnjom kćerkom, koja bi se radovala igri sa našom osmogodišnjom Marijom. Zapazio sam da je najradije dolazio vikendom, pogotovo kad su dani sunčani, i tražio dozvolu od mene i moje supruge da "dve lepotice" izvede u šetnju po Kalemegdanu – tu već Mitar poče da hukće i uzima vazduh.

Naslućujući da će nam ispričati nešto što ga je uzrujalo, disciplinovano smo ćutali i čekali nastavak priče.

– Nije prošlo nekoliko meseci, primetim da moja Marija ne želi više da ide u šetnju, da beži u svoju sobu kad god Stevan svrati do nas. Često je umela i da zaplače. Jednoga dana joj obazrivo priđemo, moja žena i ja, i izokola saznasmo zašto je uznemirava prisustvo našeg prijatelja. Ona nam je ispričala kako je "čika Steva", dok se šetaju Kalemegdanom, svu ištipa, kako voli da je ljubi u vrat... Bio sam na sebe besan što svojevremeno nisam nabavio pištolj, kad sam za to imao priliku. A onda je žena počela da me smiruje – pade Mitar u vatru, koju sada mi u "Proleću" počesmo da gasimo.

Kasnije nam je rekao da je istinski planirao da ubije Stevana. Međutim, kad je posle nekoliko dana obuzdao svoju jarost, smislio je kako da kazni tog čoveka koga je zamolio da mu više ne ulazi u kuću.

– Davno sam pročitao zapise iz zatvora jedinog našeg disidenta Mihajla Mihajlova. Piše on na jednom mestu kako se u apsani družio sa nekim mlađim čovekom iz Šumadije, koji je bio osuđen na pet godina zatvora zato što je javno, usred dana, vezao oca za šljivu i naočigled okupljenih seljana – silovao ga. Tako se sin osvetio ocu, jer mu je on, dok je bio u vojsci, napastvovao ženu, svoju lepu snajku. E, setim se tog zapisa Mihajlova, pa mog "dobrog prijatelja" Stevana sinoć pozovem na navodno pomirenje u restoran "Golf" u Košutnjaku. Ponesem nož... – tu neko od nas ne izdrža nego usred priče prekide Mitra.

– Nisi valjda napravio neku glupost?

– Ne, samo sam ga naterao da se svuče i onako golog ga vezao za drvo pored trim staze. Njegovu odeću sam poneo sa sobom, a ja molim Boga da je u toku noći pored nagog Stevana prošao bar jedan homoseksualac – naslađujući se Mitar završi svoju ispovest.

– Ma, on je sve to izmislio. Poželeo čovek da bude osvetnik Zoro iz Košutnjaka – pokušah da poništim ono u šta smo svi poverovali.

– O, pa ti si nam sada svima ubacio crv sumnje. Više nikad neću moći da pomilujem tvoju Mariju, a štrecaću se i kad poželim da zagrlim moju Jovanu. Čoveče, ti si lud. Ne, ja moram da idem – skoči sa stolice Branko, inženjer.

– Sad, iz ovih stopa, da si otišao da odvežeš čoveka i da mu se izviniš – gotovo preteći reče Čedomir, pravnik. 

– Ali, kako, možda je on već oslobođen. Možda je neko naišao i pozvao policiju – poče da se pravda Mitar.

– Nisi ti dobro razumeo Čedu. Moraš hitno da odeš u najbližu policijsku stanicu i sve im ispričaš. Odmah! To ti je naš savet. I da ti se zahvalimo na časti. Daleko ti lepa kuća – umešah se i ja u ovu potresnu i nesvakidašnju raspravu. Tada sam se setio događaja iz Beblingena i opet poče želudac da mi se prevrće. Razumeo sam Mitrov bes, ali nikako nisam mogao da nađem opravdanje za ono što je učinio sa Stevanom.