Mladi žele decu, ali...

Istraživanje Instituta društvenih nauka, koje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku studentkinja Medicinskog, Farmaceutskog i Fakulteta političkih nauka 2010. godine, pokazalo je da one žele da imaju više od jednog deteta i da visoko vrednuju roditeljstvo, ali je preduslov za ostvarenje ove želje – finansijska sigurnost i stabilan partnerski odnos. Zanimljivo je da slične odgovore daju i žene širom Evrope – kada ih upitaju šta bi ih motivisalo da rode još jedno dete, odgovor glasi: „kada bih imala dobar odnos sa partnerom” i „kada bi mi država smanjila/prepolovila ratu za stan”. A to problem čini još težim, jer proizlazi da država nema manevarski prostor za podizanje nataliteta, ističe dr Mirjana Rašević, direktorka Instituta društvenih nauka.

Vrlo uverljiv demanti teze da se za proširenje porodice opredeljuju oni sa zavidnim budžetom stiže iz tehnološke prestonice čovečanstva – dalekog Japana, u kome se rađa 9,9 beba na 1.000 stanovnika. Na isti broj ljudi u egzotičnoj i siromašnoj Indoneziji rađa se 28,9 novorođenčadi. Činjenica je i da stari kontinent ima puno demografsko „pokriće” za svoj naziv – u kolevki katolicizma Italiji, rađa se 9,8 beba na 1.000 stanovnika, u Grčkoj i Španiji ima za nijansu više novorođenčadi – 10,2, dok u Austriji dolazi 11,5 beba na 1.000 ljudi. Istovremeno, u Albaniji se rađa 25,2 dece na 1.000 stanovnika, a u Egiptu 37,9 dece. Cinici tvrde da natalitet Francuske i Nemačke zapravo „podiže” tamnoputo stanovništvo koje dolazi sa severa Afrike i da stranci popravljaju demografski „učinak” domaćina.

„Potvrda o višem stepenu maminog obrazovanja obrnuto je proporcionalna broju krevetića u stanu. Naime, intelektualke i žene od karijere češće prekidaju trudnoću i ređe se odlučuju da imaju više od jednog deteta. U prilog toj tezi svedoči i demografska statistika koja govori da žene bez školske spreme imaju 0,7 dece više u odnosu na žene sa fakultetskom diplomom”, kaže dr Mirjana Rašević.

Psiholog i porodični terapeut Milena Ćirić ističe da preduslov za rađanje (više) dece jeste stabilan odnos sa partnerom, ali i potporni sistemi koje žena ima na raspolaganju.

– Nije svejedno da li je „baka servis” u istom kraju grada u kome živi porodica i da li su bake raspoložene da pričuvaju dete dok se ne pronađe slobodno mesto u obdaništu ili dok se mama i tata ne vrate sa posla. Takođe nije svejedno da li je žena zaposlena u državnoj firmi ili strepi za budućnost svog radnog mesta u nekoj privatnoj firmi koja nije „bebi frendli” orijentisana. Ja poznajem mnoge žene kojima je i u državnim firmama poslodavac na fin način skrenuo pažnju da bi na posao trebale da se vrate godinu dana nakon rođenja trećeg deteta iako one po zakonu mogu da koriste dve godine plaćenog odsustva – kaže naša sagovornica i dodaje da odluci o proširenju porodice svakako kumuje i (ne)sigurnost očevog posla, stambena situiranost, odnosno opterećenje plate stambenim kreditom.

Milena Ćirić ističe da je u zemlji koja se već dve godine nalazi u ekonomsko teškoj situaciji materijalna (ne)stabilnost ipak važan činilac koji može da pretegne na tasu odluke da li porodica treba da se obogati sa još jednim detetom.

– Dete jeste najveće bogatstvo, ali to bogatstvo – košta. Većina porodica koje su opterećene stambenim kreditom i koje imaju prosečnu platu živi na egzistencijalnom minimumu i ne mogu deci da priušte redovna zimovanja i letovanja. I ta računica svakako utiče na odluku o rađanju drugog, odnosno trećeg deteta. Mislim da se mali broj roditelja danas rukovodi devizom „gde ima za dvoje, ima i za troje”, jer odrastanje danas podrazumeva brojne aktivnosti, kao što su škole tenisa, baleta, stranih jezika i mnogi roditelji smatraju da bi proširenje porodice značilo da (ni) jednom detetu ne mogu da priušte ono što čini sastavni deo detinjstva njihovih drugara – zaključuje Milena Ćirić.

Katarina Đorđević