Može li Srbija da stigne EU

Srpski ekonomisti spremaju se ovih dana za svoj tradicionalni skup, na Kopaoniku. Kuriozitet je da je učešće prijavilo i četrdesetak  ekonomista iz – Slovenije. Savetovanje, zakazano za 7, 8. i 9. mart, krstili su ovako: "Rast institucionalnog kapaciteta i investicionih mogućnosti". Iza tog naslova, za širu publiku bez sumnje krajnje neprivlačnog, kriju se, međutim, teme od značaja za – svakog od nas. Mogu li se građani Srbije u bližoj budućnosti nadati boljem životu?

– Mogu, ali je to skopčano sa mnogim problemima – veli dr Dragan Đuričin, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i predsednik Saveza ekonomista Srbije.  U čemu je problem vidi se već iz samo ovog podatka: i posle 17 godina tranzicije bruto domaći proizvod Srbije je za čak 36 procenata ispod onog koji je imala 1989. godine, dakle u vreme kada smo svi verovali da je naša zemlja "Amerika" za evropski istok. Najnoviji podaci, međutim, svedoče da je sada taj istok postao Amerika za nas. Mađari su, recimo, BDP iz predtranzicionih vremena uspeli da povećaju za 32, Slovenci za 38,  a Rumuni za 11 procenata...

Zakon gravitacije

– Naša tranzicija se odvijala u uslovima geopolitičkog šoka – kaže dr Đuričin, koji smatra da je Srbija stradala, jer "nije razumela trendove u okruženju". Borila se za Jugoslaviju praktično sve do prošle godine, pri čemu je "zbog suprotstavljanja globalnim trendovima strogo penalizovana (sankcijama, pa bombardovanjem)". Život u zatvorenoj ekonomiji imao je, razume se, svoje posledice – hiperinflaciju, praćenu padom društvenog proizvoda na samo 40 procenata onog iz 1989, te u takozvanu burazersku privatizaciju u kojoj "prihodi od privatizacije ne samo da nisu bili značajni, već su i oni sami u najvećem delu privatizovani".

Posle 2000. godine Srbija je postala otvorena ekonomija. Vratila se u svet, ali se onda pokazalo da i u ekonomiji važi "zakon gravitacije", koji kaže da se visina lako gubi, a – teško vraća. Zbog niskog nivoa privrednih aktivnosti ostala je, naime, dugoročna neusklađenost ponude i tražnje, kao strukturalni uzrok za  inflaciju. Povrh toga je i priliv kapitala od privatizacije koji je prošle godine dostigao rekordnih 4,5 milijardi dolara, u uslovima investicione kratkovidosti, uslovio višak novca na tržištu koji je onda centralnu banku terao na mere monetarne sterilizacije, recimo na povećanje obavezne rezerve i eskontne stope, čija je cena, po mišljenju dr Đuričina, bila veoma visoka. Platili su je, pre svega, dužnici preko rasta kamata, pri čemu je u raštimovanoj privredi kakva je naša, zanimljivo, dinar u odnosu na evro lane ojačao za 12, a u odnosu na dolar, štaviše, za 20 procenata, a ovo dovelo da dodatnog rasta uvoza koji je lane dostigao vrednost dvostruko veću od izvoza.

Iako je tranzicija nakon 2000. dobila dublji karakter, a proizvodnja rasla, najviše u 2004. kada je povećana za čak 9,3 odsto, njen nivo je ostao i dalje nizak. Nasuprot tome, nezaposlenost je ostala velika, baš kao i inflacija. U uslovima liberalizovane privrede neminovna posledica bila je slaba konkurentnost, o čemu, recimo, svedoči Indeks globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma: Srbija tu među 115 zemalja zauzima – 89. mesto.

Kako onda da dostignemo, najpre, makar sami sebe u 1989. godini, a onda bar one najslabije u EU?

– Isključivim oslanjanjem na mere restriktivne monetarne politike svakako ne – kategoričan je prof. Đuričin. Potrebno je refokusiranje ekonomske politike sa makroekonomske stabilnosti, na mikroekonomske reforme, u okviru kojih razvoj mora da se zasniva na strategijskim sektorima. To su, pre svega, energetika, poljoprivreda, telekomunikacije i delovi finansijskog sektora. Bilo bi, zato, naopako prodavati te sektore, smatra naš sagovornik. Umesto toga, njih bi valjalo osvežiti investicijama koje bi se finansirale iz privatizacionih prihoda kako bi, u prvoj fazi, oni bili najpre reformisani, da bi onda, u drugoj fazi, mogla da počne prodaja njihovih akcija na berzi, kroz proceduru takozvane prve javne ponude. Na berzi se, pri tom, ne bi našle sve, već, recimo, polovina akcija strateških preduzeća koje bi privatni investitori mogli da kupuju, što bi zauzvrat dovelo i do oživljavanja ovdašnjeg sada "bankocentričnog" finansijskog tržišta.

A ostatak?

Pronalaženje sebe

Ostatak je država, veli profesor i pri tom napominje da mu "nije poznata privreda EU (sa izuzetkom Velike Britanije) bez značajnijeg učešća državnog sektora". Povrh toga je, dodaje, jasno i da su interesi stranih investitora, baš kao i preduzetnički kapaciteti domaćih tranzicionih kapitalista, nedovoljni  da obezbede stope rasta, nama neophodne za dostizanje razvijenog sveta. A nama su neophodne  godišnje stope rasta od makar sedam odsto, jer samo tolike omogućavaju da se naš proizvod po stanovniku do 2012. udvostruči na 6.500 dolara, što je, uzgred, i dalje – osetno ispod nivoa EU.

Ako se, pak, ima na umu procena da će ubuduće tri četvrtine ovdašnjih investicija dolaziti iz domaćih izvora, a samo četvrtina iz inostranstva, jasno je šta nam je činiti. Valja se osloniti (i) na sopstvene snage, kaže dr Đuričin, koji, naravno, zna da pre svega toga jednom i ovde mora da se završi "geopolitička tranzicija" i "zatvori" sistem. Zatvaranje u geopolitičkom smislu, pak, znači dve stvari: rešavanje statusa Kosmeta i ubrzavanje integracije Srbije u EU.

Profesor na kraju konstatuje sledeće: "Boreći se za Jugoslaviju, Srbija je izgubila sebe. Sada ostaje da se Srbija pronađe. Ekonomija je, verovatno, jedna od bitnih oblasti da se to učini".