Zašto ginu?

Vučić je imao tremu, ali je primio raport oficira garde i uzvratio pozdrav plavom stroju. Kasnije se izjadao nekome da nije bilo nimalo lako: toliko ceremonijalne počasti, skoro iznenada. Vojska ne bira ministra, trebalo bi da joj je svejedno iz koje je on partije. Da li već tuguje za onim koji je otišao, ne zna se.

Sveži ministar se trudio da ostane miran, pribran i ozbiljan posle svega. Održao je prigodnu besedu, sa obaveznim finim opštim mestima. Podržao neutralnost, negirao dominaciju NATO-standarda, i najavio da vojno približavanje Moskvi sledi.

Rekao je da neće smenjivati šefa Generalštaba Ljubišu Dikovića. Navodno je i Nikolić zadovoljan njegovim (generalovim) radom, pa nema svrhe dirati čoveka. Ima vremena, uradiće i to.

Vučić nije rekao u kakvom je stanju zatekao Ministarstvo odbrane. Moguće je da još nije stigao da vidi sve, a ima posla u vlasti bar za trojicu. Politička čaršija je dala sebi na volju, pa govori kako je A. V. praktično prvi ministar, a Dačić je i dalje šef policije.

Samo nekoliko dana pošto je stigao do Andrićevog venca, Nikolić je imao užasno tegobnu dužnost, da šalje telegrame saučešća porodicama poginulih kadeta. Pasuljanske livade su zasvagda zacrnile život rodbini nesvršenih oficira. I označile akademiju kao školu rizičnu samu po sebi, bez razloga koji bi bili poznati javnosti. Novi predsednik je odleteo za Rio, naloživši odgovornost za udes nesrećnih kadeta.

Naravno da odgovornosti nema. Ključni ljudi sistema su se izmakli, svako na svoju stranu. Ministar je otišao u opoziciju, i eno ga među razdraganim kolegama u parlamentu. Generala Dikovića je na sahrani teškim rečima izgrdio otac poginulog kadeta. On je sve to prećutao, jer tu odgovora nema!

Načelnik Vojne akademije je i dalje na svom mestu.

Vraćamo se počastima i vojnim ceremonijal-majstorima. Uz ostalo, Vučić je još rekao da ima puno poverenje u kolegijum srpskog Generalštaba. Imali su samo nekoliko dana da to poverenje steknu.

Samo nekoliko dana kasnije, nova tragedija profesionalnih vojnika. Poginuli su pirotehničari, ili demineri. Dakle, ljudi kojima nije dopuštena greška, a ako se ona i dogodi druge ne može biti.

Ponovo nam rekoše da će odgovornost za novu tragediju biti utvrđena. Ima pokušaja da se pogibije na livadama i Kopaoniku pripišu riziku profesije, u kojoj eto, s vremena na vreme, pukne ponešto pa ljudi nestanu. Ima u tome statističke istine, ali nema logike. Ako bude istrage, a nju ne bude radio lokalni sudija iz Paraćina (svaka njemu čast), lako će se zaključiti da je sve moglo biti izbegnuto, i to veoma lako.

Moj pametni komandir u akademiji, davno pukovnik u penziji,  ada poručnik Radoslav Maksić ovako je govorio: „Procedura čuva živote, a rigorozna obuka je krunski uslov za poštovanje procedure!”

Štaje Maksa hteo da kaže? Ako u velikom sistemu postoji ignorisanje navedenog principa, onda eto ambijenta u kome se lako gine. I to u miru, ako eksploziju kasetne bombe ne računamo kao nastavak bombardovanja iz ’99.

Ne mora se čekati kraj istrage (ako kraja bude), da bi se zaključilo da se nigde u vojsci, čija da je, ne gine zbog slučajnosti. Nego zbog niza grešaka u sistemu koje se ignorišu, nesmetano sabiraju, i akumuliraju do eksplozije.

Sva iskustva iz vojnih tragedija, bilo gde, svedoče da je ključni grešnik definisan u neprivlačnoj, birokratskoj vojničkoj sintagmi: „Ljudski faktor”. Naravno da je ljudski grešiti, pa se javašluk ne može izbeći ni u vojsci. Ali se svakako može uočiti pre nivoa koji neizbežno vodi u smrt.

Pre nego što su novi ministar odbrane, i novi predsednik uopšte krenuli da saopšte ubogu rečenicu bez značaja „da treba do kraja ispitati odgovornost”, pretekao ih je general Ljubiša Diković. Neko bi možda pomislio da je to poza ili pokušaj da se preduhitri kadrovsko sečivo, ali ne. Već dugo, više decenija nismo čuli da je neki oficir rekao: „Ja sam odgovoran za ovo, molim vas da tu odgovornost utvrdite!”

Bilo je i ratova i sunovrata i poraza i posrtanja i raspada, ali niko nije rekao ništa slično. Evo, tu sam, nalazim se na vrhu piramide koja se negde zarušava u temeljima. Možda sam uradio sve što je trebalo, možda ne, ali prvi sam i odgovaraću prvi!

To je, možda, taj tračak nade da će ljudi sa najvećim ovlašćenjima poneti i najteži krst na svojim plećima. Za one koji su omamljeni svojim neuspesima i tragičnim štetočinstvom, časni istup generala Dikovića biće loš primer, jedan eksces arhaične demagogije. Nemam mnogo nade da će novi vrhovni i novi ministar vojni, uz uživanje u vlasti, uz njeno partokratsko učvršćivanje, učiniti nešto krupno u sistemu odbrane. Ne mora ništa krupno. Za početak, nađite pare, podignite struku, izbacite iz Ministarstva odbrane nesposobne karijeriste, bez dovođenja sličnih iz svog katuna. Za početak je dovoljno bar da prestanu pogibije, više nego dovoljno.