Stihovi kao uteha

Joahim Sartorijus, akademik, ugledni nemački pesnik, kritičar i kulturni poslenik, dugogodišnji generalni direktor Gete instituta i aktuelni direktor Berlinskog festivala danas i sutra biće gost Beograda, gde će na Fakultetu za umetnost i dizajn Univerziteta Megatrend, 6. marta, u 12 sati održati predavanje o savremenim tokovima umetnosti u Berlinu. I u Novom Sadu, u utorak uveče, u 19.30, u Galeriji Društva književnika Vojvodine, biće održano književno veče Joahima Sartorijusa, u kojem će učestvovati gost iz Nemačke, Nikola Strajnić i Jovan Zivlak. Te će večeri biti predstavljena i knjiga odabranih Sartorijusovih pesama "Aleksandrija, Bulevar Ramleh", koju su 2006. objavili novosadski "Svetovi".

Rođen u Nemačkoj 1946, Joahim Sartorijus je odrastao u Tunisu i dugo je kasnije živeo u Njujorku, Istanbulu i Nikoziji. Njegove knjige pesama "Govorim li kome", "Trpeza će se ohladiti", "Niko se ne mrzi drugačije", "U egipatskim filmovima", "Imam noć", i zbirke eseja od kojih je najnovija "Unutrašnjost brodova", prevedene su na brojne jezike. Objavio je više knjiga u saradnji sa umetnicima i izdavač je dela Malkolma Laurija i Vilijama Karlosa Vilijamsa, kao i antologija "Atlas novije poezije", "Minima poetika" i "Aleksandrija Fata Morgana". Za prevode američke lirike Džona Ešberija i Volasa Stivensa na nemački, Joahim Sartorijus je nagrađen nagradom "Paul Šebart", a nosilac je i više drugih priznanja.

Dvostruko ste angažovani u kulturnom životu. Profesionalno, kao direktor Berlinskog festivala i ništa manje neposredno kao pisac i kritičar. Kako te funkcije utiču jedna na drugu, da li se potpomažu ili se, ponekad, žrtvuju jedna radi druge?

Kao direktor Berlinskog festivala u prvom redu sam menadžer, lobista i prosjak. Moj mozak je do 40 odsto okupiran potragom za novcem. Ova sfera i poetska sfera kao da se međusobno odbijaju. Ako na glavi nosim dva šešira, onda ih ne nosim jedan na drugom. Jedan šešir pokriva desno uho, a drugi šešir, šešir poezije, levo uho na koje bolje čujem.

Vaše predavanje biće posvećeno mestu i ulozi Berlina u kulturnom životu Evrope i sveta. Gde je Berlin tu danas u odnosu na juče?

Berlin je imao i ima sposobnost da stvara mitove od suprotnosti koje se ovde sasvim ogoljeno sudaraju. Berlin je svetski i istovremeno provincijalan grad, raskošan i oskudan; on je Atlantida i kiosk sa viršlama. U poređenju sa ranijim periodima, danas ima više životnih stilova, mnoštvo različitih načina života. To je, po mom mišljenju, karakteristika kosmopolitskog gradskog društva.

U Vašoj poeziji često se vraćate afričkim motivima iz Vašeg detinjstva. Postoji li neki presudan motiv za to?

Moje detinjstvo provedeno u severnoj Africi ostavilo je u meni duboke tragove. Svetlost, Sredozemno more, islamska arhitektura, izvesna čulnost, ruševine Kartagine. Sve je već bilo tu. Raskoš sveta i prolaznost. Iz roga obilja ovih slika hranim se i dan danas.

Konstantin Kavafi je uz Artura Remboa jedan od Vaših omiljenih lirskih junaka. Uočavamo ga i u naslovnoj pesmi Vaše nove knjige "Aleksandrija - Bulevar Ramleh". U vezi sa tim: koliko, kao pesnik, uspevate da imenujete ono što se ne može imenovati, odnosno, koliko Vam polazi za rukom da uhvatite, rečima, ono što rečima izmiče? Kako biste definisali Vaš pesnički posao?

Pesma je tu da kaže nešto što se ne može reći drugačije. S jedne strane ima veze sa ritmom, s druge strane sa zgušnjavanjem, pojačavanjem, epifanijom. Kada je reč o mom delu, mislim da se tu često radi o gubitku i sećanju. O onome što nam čine vreme i prolaznost. Kad smo već kod toga, upravo nam Kavafi pokazuje kako se može živeti sa porazima, kako se od poraza može učiti. Pa čak i ako je život "kratkotrajno pozorište sa prašinom" (Semjuel Beket), poezija, ali i slikarstvo i muzika uvek iznova stvaraju lepotu. Ona je, dakle, uteha. I budući da uvek uspeva da imenuje svet, ona je ništa manje i pohvala, veličanje sveta.

Koliko su Vam poznate savremena srpska kultura i književnost? Šta očekujete od Vaše posete?

Naravno da su mi poznati veliki moderni klasici - Ivo Andrić, Vasko Popa, na primer. Umetnica Marina Abramović je moja dobra prijateljica sa kojom sam devedesetih godina pravio razne projekte u Berlinu. Ali, moram priznati da mlađu generaciju književnika zapravo ne poznajem. Osim toga, isuviše malo se prevodi na nemački. U Beogradu ću se potruditi da naučim nešto novo.

Kulturni model Zapada je dominantan u svetu, zahvaljujući, svakako, i neestetskim okolnostima. Zamislivši situaciju, nemoguću, da su svi u umetnosti ravnopravni i znajući za Vaša široka interesovanja, iz kog dela sveta bi se mogli pojaviti presudni impulsi u poeziji, muzici, vizuelnim umetnostima?

To što se globalizacija ne zaustavlja ni pred kulturom može čoveka veoma da rastuži. Potrebno je da se ojača raznolikost, a naročito lokalne tradicije. Impulsi za to mogli bi, po mom mišljenju, da dođu iz centralne Azije, kao i iz Afrike ispod Sahare. Taj napaćeni, poluzaboravljeni kontinent poseduje čudesno muzičko bogatstvo i usmenu tradiciju predivne pripovedačke mudrosti.