Nesklad prirode i kulture

Uroš Dojčinović je gitarista, kompozitor i publicista. Prvi je Beograđanin koji je diplomirao na Fakultetu muzičkih umetnosti u Zagrebu, smer klasična gitara. U Srpskoj enciklopediji o njemu, između ostalog, piše da je magistrirao istoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i da je autor prve jugoslovenske istorije klasične gitare. Dojčinović se, danas, uspešno bavi  pedagoškim radom. Gostujući je profesor na nekoliko univerziteta, konzervatorijuma i koledža u Evropi, Aziji i Americi, gde je 1992. godine promovisan u počasnog američkog građanina.

Kada je reč o njegovoj koncertnoj aktivnosti, imao je više od tri hiljade nastupa širom sveta, adresa mu je, kaže, i u vreme najžešćih ograničenja i limitacija, bila u Beogradu. Preciznije – na Dorćolu, gde su Dojčinovići porodično nastanjeni već treća generacija. Deda, po kome Uroš nosi ime, bio je čuveni pisac čija su dela izvođena u Narodnom pozorištu. Baka, Engleskinja, niz godina držala je časove engleskog jezika u porodičnoj kući na Gundulićevom vencu 48. Bio je to dorćolski kružok, salon u koji su dolazili i neki od aktuelnih predstavnika današnje političke, diplomatske i kulturne elite.

Zaboravljena tradicija

Na tom prostoru sada je nikla moderna petospratnica, a muzičar je izvesno vreme živeo i u Ulici 29. novembra. Iz glomazne zgrade poznate kao "televizijski soliter", umetnik se, pre nekoliko godina, ponovo doselio na Dorćol. U mirnu, senovitu Solunsku ulicu.

– Ona kreće od Dubrovačke i izlazi na Tadeuša Košćuška. Njena velika prednost je što je u blizini Dunavski kej i Sportski centar "Dr Milan Muškatirović", a tu počinje i Kalemegdan. Reka i park u centru grada. Kuća u kojoj živim je iz 1909. godine i jedna je od najstarijih jevrejskih banaka. U ovoj ulici ostalo je malo građevina pre Drugog svetskog rata. Uglavnom je reč o arhitekturi 50-ih godina. U našoj familiji bilo je arhitekata i inženjera koji su podigli mnoga zdanja u ovom kraju – u Francuskoj, Dositejevoj ulici. Moram da kažem da sam veoma razočaran Generalnim urbanističkim planom. Beograd je postao konglomerat neukusa i građevinskog kiča. Dosta toga kvari izgled i fizionomiju Solunske ulice. Koliko god da sam emotivno vezan za ovaj kraj, to ne može da ostane neprimećeno. Nažalost, daleko smo od evropskih građevinskih tendencija na koje bacamo oko. Bez građevinskog odobrenja, u Beču ni crep ne sme da se pomeri. A kod nas se i najuže gradsko jezgro na brzinu i neukusno transformiše. Kao starog Dorćolca, a nisam usamljen u tom mišljenju, to me veoma pogađa i uznemirava. Utisak je da se ne razmišlja o tradiciji, o arhitektonskom nasleđu i mogućnostima ovih prostora. Ulice postaju tesne – primećuje Dojčinović.

– Mnogo toga se radi sa idejom površnog šminkanja. Pre svega mislim na popločavanje trotoara. Poznato je da mi godinama imamo problem sa tim. Područje Dorćola je dodatno sklono podzemnim vodama. To nije podloga gde može da se naspe malo peska i preko toga pobacaju mozaik kocke. Jer, posle kratkog vremena, možemo da vidimo kako izgleda centar grada. To su devijantne površine, gde viđam ljude kako lako i često padaju. Prošle jeseni su radili i Solunsku ulicu. Mesecima je bila otkopana. Asfalt je radila jedna firma, a odmah preko puta neka druga. Ne možete da uđete u trag – u oštrom tonu umetnik iznosi svoje stavove.

Bez maskote i suvenira

Od 1984. godine, kada je organizovao Prvi festival klasične gitare, Dojčinović je, kaže, ugostio više od stotinu uglednih umetnika sveta u našem gradu. Pored predrasuda sa kojima oni dolaze, gitarista se suočava i sa problemom identiteta svoga grada.

– Kao njihovom domaćinu, meni je situacija poslednjih godina znatno otežana. Šta im pokazati? Šta je to što bi moglo da ih zainteresuje? Verujte, da je sve teže i teže. Može da se vidi malo Skadarlije, malo Kalemegdana. Možda, malo Knez Mihailove kako bismo im dočarali prozapadnu atmosferu. Nažalost, ovaj grad gubi svoj specifični duh. Dovedeni smo do toga da imamo jednu hibridnu tvorevinu sa tendencijom postojanja nekakve svetske metropole u glavama nekih ljudi. Za mene metropola nije metal i staklo. Ne znam kuda to vodi i da li ljudi koji se bave planiranjem Beograda u 21. veku imaju nekakvu viziju – primećuje umetnik uz komentar da ne postoji odgovarajuća maskota grada.

– Nemamo ni čestit suvenir koji bi stranci poneli da ih simbolički podseća na Beograd. Plakete mostova, zaobilaznica i metroa koje nam vlasti već godinama pokazuju strance teško da mogu da zanimaju – smatra naš sagovornik. Umetnik koji je doživeo profesionalnu potvrdu u svetu ukazuje i na centralističku kulturnu politiku koja se diktira iz beogradskih fotelja.

– Pobrkani su svi kriterijumi i vrednosti. Niko se više ozbiljno ne trudi da prenese i prihvati sistem razmišljanja u kome je zajedničko, opšte, nekada preče od pojedinačnog interesa. U velikim gradovima se, upravo, mora insistirati na takvoj svesti. Na ravnoteži između prirodnog, civilizacijskog i kulturnog sistema – razmišlja Uroš Dojčinović.