Crkva ljudima potrebnija nego ikada ranije

Najnovija istraživanja pokazuju da je Srbija na petom mestu u Evropi po broju religioznih: tako se izjašnjava čak 77 odsto anketiranih građana u Galupovom istraživanju, što je daleko više od svetskog proseka od oko 50 odsto. Tim povodom „Politika” istražuje da li smo zaista toliko religiozan narod, ili se samo tako izjašnjavamo, jer u pojedinim crkvama u Srbiji sveštenici gotovo da nemaju kome da drže jutarnje i večernje službe pošto vernici ne dolaze.

I oni koji se prekrste pre svakog jela i oni koji uz iće i piće ogovaraju svog sveštenika vernici su Srpske pravoslavne crkve; možda će se i sresti u crkvi na nekom bogosluženju, jedan koji bogobojažljivo gleda u zemlju i drugi koji se očigledno dosađuje, ali iz nekog razloga istrajava do kraja službe. Veru doživljavamo na različite, pa i sasvim suprotne načine, a o tome koliko smo zaista religiozni i kakav je naš odnos prema crkvi u 21. veku razgovarali smo sa vladikom kruševačkim Davidom, koji je i profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. – Porast broja religioznih ljudi ne podrazumeva po automatizmu i njihovu veću pripadnost Crkvi, s obzirom na to da ne postoji ni jedno ljudsko biće bez urođene volje za religioznošću – za uspostavljanjem odnosa sa svojim Stvoriteljem – pa ni onda kada se radi o surogatima Njegovim, kao i o socijalnim surogatima i udruženjima po ugledu na Crkvu. Međutim, antiteizam ili bogoborstvo je nešto drugo i drugačije od urođene religioznosti. A sada, ono što karakteriše naše vreme jeste velika glad i žeđ na zemlji za božijom rečju i božijim projavama. U odnosu na blisku prošlost kada je Crkva recimo bila poštovanija i imala veću ulogu nego što to danas jeste i što čini, sama ona danas ljudima je potrebnija nego ikada ranije; sami oni pak danas su crkveno ukorenjeni dublje no ikada. Naravno, zahvaljujući prolasku kroz sve lične i društvene krize planetarnoga opsega – kaže vladika David.

Koliko su vernici danas, u doba kada su granice morala sve rastegljivije, a razna sladostrašća nadohvat ruke, spremni da žive po verskim načelima?

Vernici su spremniji da žive u skladu sa crkvenim tipikom ili crkvenom blagodaću, jer im se time omogućuje ulazak u tajnovitosti i tajanstva crkvenoga Predanja, zapisanog i nezapisanog. A što je sve ravno susretu sa živim Hristom i sjedinjenju s Njim, što je sve to opet ravno punoći crkvenoga načina postojanja.

Da li ste se sreli sa stavom koji se može čuti od pojedinih vernika: „Verujem u Boga, ali ne i u Crkvu?”

S vremena na vreme čuju se i takva ispovedanja vere u Boga, no ne i vere u Crkvu. Mana takve vere, ili njena neuklonjiva smetnja izražena je gotovo na samom početku istorijskog postojanja Crkve rečima: Kome Crkva nije mati, tome ni Bog ne može biti Otac. Crkvene hrišćanske pravoslavne vere van crkvene zajednice – nema – niti će je ikada biti! Međutim, njenih surogata poput sujeverja, sektaškog i sekularističkog avanturizma, odnosno okultističkog mantranja ima – no sve to ne spada u crkvenu, otkrivenu, blagodatnu i evharistijsku veru!

Kako naš narod doživljava svoju religioznost? S jedne strane, retko ko se ne venčava u Crkvi ili ne krštava dete, ali s druge strane, kao da ne postoji navika da se redovno odlazi na bogosluženja, pričešćuje, ispoveda.

Naš narod je pre svega, i uprkos svemu – Božiji narod – uključen u Telo Hristovo, u Crkvu Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku. Raznovrsna i dugotrajna istorijska ometanja nisu ga učinila nereligioznim, neverujućim. Ako on i nema donekle naviku da redovno odlazi na bogosluženja, da se ispoveda i pričešćuje, isti ima običaj sve to da čini; makar privremeno. Bolje reći, stalno. Činjenica je da splet raznovrsnih istorijskih okolnosti sve do ovoga trenutka srpskom narodu ne dopušta da se dovoljno ocrkovi! A to je već dovoljan razlog da se on, srpski narod uzme u zaštitu od bezobzirne i bespoštedne kritike.

Da li je Srpska crkva, koja je dugo bila marginalizovana, danas dovoljno otvorena za vernike ili bi mogla više da učini na tom polju?

Srpska crkva je i danas, s obzirom na pomenuti sklop nepovoljnih okolnosti dovoljno otvorena za vernike, mada bi ona i danas mogla više da učini na tom polju. Uvek se može više i bolje; baš kao prilikom gradiranja dobro, bolje, najbolje. Važno je krenuti sa prvog stepena – dobro, pa nastaviti uzrastati do u sami beskraj.

Jelena Čalija

(Kraj)