Pedro je sanjao Guču

Guča – Pedro Selekto (32) iz Rio de Žaneira putovao je 15 sati avionom do Beograda, a zatim još pet kopnom do Guče, i u našu brdsku varošicu stigao kao srećan čovek.

– Video sam i čuo vaše trubače, i skoro nisam poverovao da mi se san ostvario. A sanjao sam da dođem u Guču – kaže prva truba i kapelnik „Go ist orkestra” iz brazilskog megapolisa.

Selekto je vođa grupe od 22 muzičara, ali su za ovu saborsku priliku u Guču doletela desetorica na čelu s njim, kako bi učestvovali na Međunarodnom takmičenju trubačkih kapela. Osim ritmova iz rodne zemlje, uvežbali su i notne zapise iz bugarske, rumunske i jevrejske muzičke tradicije i obavezni „Đurđevdan” iz opusa Gorana Bregovića. Tako se, eto, muzički najlakše stiže u Guču. Za takmičenje su pripremili numeru iz svoje otadžbine, pod nazivom „Akvarela do Brazil” i našu „Čaje šukarije”.

Pedra je već prve večeri saborski duh u Guči podsetio na sugrađane.

– Vaši trubači sviraju sa mnogo energije, isto kao karioke.

Mladići nisu žalili dalek put samo da bi u usamljenom selu na drugom kraju planete videli nešto čega nema nijedna druga tačka na zemlji.

Producent „Go ist orkestra” Marija Almeida, objasnila nam je da je let do Guče desetorici Brazilaca platilo Ministarstvo za kulturu te države, jer je neko u ministarstvu ocenio da taj orkestar, ozbiljan za brazilske prilike, ima šta da nauči, kako Almeida s uvažavanjem ističe, „na najvećem trubačkom festivalu na svetu”. U ekipi je, povrh toga, Francuskinja srpskog porekla Milica Pti, koja snima film o putešestviju ovih karioka, što je sinonim za stanovnike Rija.

Zbivanja na 52. Saboru u Guči pratiće kamerama čak dve ekipe Bi-Bi-Sija, od kojih jedna iz Irske. Snimatelji se odmah raspituju gde bi mogli da načine najbolje kadrove o takođe obaveznim saborskim disciplinama, kao što su „sedenje i druženje”, a domaćini su im preporučili „Broćića avliju”.

Miloš Broćić (47) iz Guče i njegova ekipa otkupljivali su vajate po selima, prenosili u varošicu i prepakivali na obali Belice, zidali i doziđivali i podigli novo selo. Sad je tu etno-restoran „Broćića avlija” u kome saboraši, iz večeri u veče, stojeći u prikrajku, čekaju slobodnu stolicu.

– Imam 250 tronoški, 250 hoklica, 500 drvenih stolica sa naslonom i ekipu od stotinu ljudi koja opslužuje ovaj narod – kaže Miloš Broćić za „Politiku”.

Dok društvo mezeti za starinskom sećijom, sa pozornice u selu odjekuju trube Dejana Lazarevića iz Požege, i to je dovoljno da gost, bar na čas, zaboravi neprilike svakodnevice i zaustavi vreme. Trubački ritam uvek deluje dobro, čak i kad se čovek oseća loše, i otuda na ovoj terapiji ima toliko sveta.

Tako se ova tačka, arhaična po mnogo čemu, počev od naziva do inventara načičkanog bunarima, volovskim kolima i kacama, pretvorila u selo sa 1.000 srećnih duša. Zato se posle 22 sata čeka na mesto. A ponuda za trpezom je kao u restoranima visoke klase.

– Od danas imamo meso bika u lepinji, vruću jagnjetinu za poneti po nešto nižoj ceni, domaće pogače iz kotobanja i rakiju „broćića avlija”, koja se peče na licu mesta – priča vlasnik etno-restorana.

U uglu avlije dimi se lampek sa kazandžijom u vezenoj košulji, sa obaveznom šajkačom. Operacija „lampek” uspela je tek iz drugog pokušaja, jer se u prvom, kao što inače biva u realnom životu, ispostavilo da je kazan šupalj. Šljivovica je počela da ističe kroz nepredviđeno mesto i u pomoć je pozvan kalajdžija. I „Rođakova vodenica” u selu, namenjena za mlevenje kukuruza i, shodno tome, dalju proizvodnju proje, ima vitlo koje Belica neumorno okreće, ali vodenički kamenovi stoje, jer još sve nije dotegnuto kako bi trebalo.

Uz lepu reč, ovde će posetioca dočekati i otvoren veliki cenovnik, pre ili kasnije ipak važna stavka u životu veseljaka. Odatle se poručuje da kilogram prasećeg pečenja košta 900, a jagnjećeg 1.300 dinara, porcija svadbarskog kupusa 300, voćne rakije su 150, a pivo od 150 do 200 dinara. Mlađi članovi ovog ugostiteljskog kolektiva iz Guče, kojima je bilo povereno da bojama ispišu cenovnik, preveli su neka jela na engleski, ali uz pomoć mašte. Tako je saborski pasulj postao „parliamentary bean” dok je kalindžo strancima preporučen kao „gipsy goulash”.

Skućivanje ovog sela-restorana počelo je 2011, i Broćić će, vele, svake sledeće dodavati ponešto. Odmah je postavljen link za bežični internet, a četiri kamere neprestano snimaju šta se zbiva i to direktno prenosena globalnu mrežu.

Vlasnik je već sad odlučio da na sledećem Saboru iz ponude pića izbaci „koka-kolu”.

– Prodavaćemo samo domaće sokove od višnje, maline, zove i koprive.

Ovde se društvo sjajno provodi, a domaćini restorana vredno rade, i to traje od 3. do 13. avgusta. Šta sa ostalih 355 dana? Verovatno će da bude pokriven deo sela zbog izdavanja za veselja. Ali, Miloš je već postigao nešto što, može biti, ne postoji nigde na svetu: podigao je restoran koji ima više mesta nego varošica odraslih stanovnika, jer u Guči danas živi tek 1.296 stalnih meštana.

Uz slavu uvek putuje i njena senka, kaže stara mudrost. Tako se svet koji opušteno izlazi iz „Broćića avlije”, već na 20 metara dalje suočava sa slikom kampera pod vedrim nebom. Romske porodice, prispele ko zna otkuda, noć provode na ledini, hladeći se svežinom rečice i grejući nekim zalogajem iz plastičnih kesa. Ali, i to su Sabor i Srbija.

---------------------------------------------------

Narodni višeboj, defile takmičara, braća Teofilovići

Petog dana 52. Sabora trubača u Guči na programu su takmičenje zdravičara, narodni višeboj, momačko nadmetanje u pet disciplina: skok udalj „iz mesta”, skok uvis „iz mesta”, bacanje kamena s ramena, rvanje u „kosti” i gađanje kroz prsten jabuke, a pobednik dobija titulu „arambaše” i hajdučku kabanicu i koplje, defile 50 orkestara koji se takmiče, veče duhovne muzike sa koncertom braće Teofilović, i ponoćni koncert 12 orkestara iz srpske trubačke elite.