Vanja, drugovi i nacija

Vanji Udovičiću su ovo treće olimpijske igre. Sa prethodnih ima srebro (Atina, 2004) i bronzu (Peking, 2008).

I svi mislimo da je u Londonu red na – zlato. Jer naši vaterpolisti su, u to smo uvereni, najbolji na svetu.

Pogotovo sada kada su nam oni ostali jedina nada. Njihova titula je i naša. Mi kidamo živce dok oni igraju, mi ih savetujemo kako da daju gol dok gledamo njihovu utakmicu na televiziji, mi ovo, mi ono...

Vanja Udovičić zna iz iskustva kako se osvajaju medalje. Zato ova njegova izjava zaslužuje da se zapamti:

– Ovo što se sada događa nije fer prema ekipi. Ovde je 500 ljudi sa Olimpijskim komitetom Srbije koji nam govore da smo prvi, da treba nekoga da osvetimo. Nama svi govore kako smo tri koraka ispred ostalih. Biću najsrećniji kada oni koji su završili odu za Beograd. Nisam zlonameran, ne mislim ništa loše. Ali, to stalno tapšanje po ramenu smeta, to u ovom trenutku nije normalno.

Kapiten naše vaterpolo reprezentacije je ovo rekao posle četvrtfinala s Australijom. Bila je to utakmica u kojoj je naš tim već bio prežaljen (gubio s 8:5), ali je odnekud našao snage da meč završi pobedonosno.

Loš početak Vanja Udovičić vidi kao posledicu nervoze natovarene na naše vaterpoliste. Oni su naši osvetnici, oni treba da budu melem za sve naše rane, za svako od naših nezadovoljstava sopstvenim životom.

Takva je javnost. To, možda, i može da se razume, jer smo mi fizički, psihološki i mentalno u sasvim drugoj ravni. Ali, eto, medveđu uslugu im čine i oni koji bi trebalo da razumeju kako im je – oni koji su s njima u olimpijskom selu.

Verovatno oni koji ih tapšu misle da ih time hrabre, da im daju zamajac. A u stvari ih samo dodatno opterećuju namećući im ulogu spasioca nacionalnog ponosa i samopoštovanja.

Selektor Dejan Udovičić je posle Olimpijskih igara u Pekingu, kada su reprezentaciji rekli zbogom prekaljeni asovi, toliko verovao u one koji su ostali i pristizali da je tvrdio da će baš u Londonu 2012. da osvoje zlato.

U sportu nije dobro da se išta obećava, jer na konačni ishod utiče mnogo stvari, među kojima ima i dosta nepredvidivih, ali, rekli to ili ne, od naših vaterpolista se uvek očekuje prvo mesto. I ne treba ni jednog sekunda sumnjati da su ti momci sami sebi kao cilj odredili zlato. Pa oni ga žele više nego svi stanovnici Srbije zajedno.

Četiri godine su mukotrpno radili da bi to i ostvarili. Međutim, ni drugi nisu sedeli skrštenih ruku. A olimpionik može da bude samo jedan. Ko će to biti zavisi ne samo od sportskog umeća nego i od psihološkog i mentalnog stanja igrača i ekipe.

Među onima koji bi da uzimaju pare na sportskoj kladionici uobičajeno je da kažu, kad ne pogode, da ih je „prodao” taj i taj, iako taj što ih je „prodao” ne samo što im ništa nije obećavao, nego ih i ne poznaje, a iz te „prodaje” nije ništa zaradio.

Tako se i mi, kao nacija, ponašamo kad naši ne postignu ono što smo mi poželeli. Onda lako optužujemo da se nisu borili, da nisu hteli, da su nas obrukali...

Ponovimo: niko od nas ne želi više tu medalju od tih sportista.

Zato je sigurno da će vaterpolisti igrati najbolje što umeju.

e nego što su panično zatražili i dobili 80 milijardi evra za spas svojih banaka, zaključuje „Zidojče cajtung”.