Agrobanka – bankarska zvezda padalica
Kako je propala Agrobanka? Kako se moglo dogoditi da banka čija je tržišna vrednost pre samo pet godina bila čak 360 miliona evra na istom tom tržištu pred urušavanje, prema ceni akcija, vredi svega sedam miliona evra i da je pride napravila gubitak od čak 300 miliona evra?
Ko je kriv za to? Poslovodstvo ili akcionari, koji nisu kontrolisali rad uprave, jer su bili uljuljkani pozitivnim izveštajima o poslovanju. Da li je najveći krivac upravo država Srbija, jer ima najveći udeo od 20 odsto kapitala, a svi ostali manje od pet odsto?
Previše pitanja, a premalo odgovora koji se sa sigurnošću mogu ponuditi.
Upravo uhapšenog Dušan Antonić Klub privrednih novinara proglasio je za najboljeg menadžera u 2006. godini u oblasti bankarstva. Kao njegov greh, ali i njegovih menadžera, navedeno je da su davali kredite klijentima za koje je bilo realno pretpostaviti da neće moći da ih vrate i to bez valjanih sredstava obezbeđenja za samu banku. Ti nenaplativi krediti su, na kraju, i došli glave banci za čitavih 300 miliona evra. Da li je Antonić kredite davao prijateljima iz koristoljublja ili je to morao da čini iz političkih razloga – neizvesno je. Pokazaće istraga.
Upućeni kažu da se država ne može amnestirati i to po mnogo osnova. Jedan od njih je i to što je međunarodni kredit koji je uzela Beogradska banka osamdesetih godina prošlog veka prevalila na teret Agrobanke.
Ipak, to ne može biti razlog što se urušila jedna od najbolje kapitalizovanih domaćih banaka. U vreme ekonomskog zamajca privrede i akcionarstva 2006–2007. godine ova banka bila je veoma dobra udavača na tržištu. Tih godina kroz nekoliko dokapitalizacija prikupila je čak 130 miliona evra svežeg kapitala. Kada se raširila priča da neka ruska banka želi da kupi baš Agrobanku vrednost akcija je porasla na čak 50.000 dinara.Zašto ti potencijali nisu iskorišćeni?
Nenad Gujaničić iz Sinteza invest grupe kaže da primer Agrobanke odražava nemoć akcionara da postave kredibilnu upravu koja bi radila u njihovu korist. U banci je vlasništvo „rasuto” i osim jednog, i to države, nema većih akcionara. Po njemu, razdvojenost vlasništva od uprave često dovodi do velikih problema u funkcionisanju akcionarskih društava, a naročito su izraženi u zemljama sa slabo razvijenim akcionarstvom i lošim finansijskim tržištem.
– U anglosaksonskim zemljama poput SAD, koji imaju razvijena finansijska tržišta i kontrolu, nije nikakav problem da akcionar sa samo 20 do 30 odsto udela preuzme upravljačku ulogu i ponaša se kao većinski vlasnik. Tamo nije ništa neobično da, kada padnu cene akcija, neko to vidi kao šansu za zaradu i to tako što kupi akcije na berzi i postavi svoj menadžment za koji pretpostavlja da će povratiti vrednost akcija. Kod nas, međutim, nijedan strani investitor ne bi pristao na takav manjinski udeo u banci. Oni traže najmanje 70 odsto zbog naših specifičnosti, da ne bi bio ucenjen i slično – kaže Gujaničić.
Po njemu glavne uzroke zašto akcionari Agrobanke nisu uspeli da kontrolišu upravu treba potražiti u činjenici da je država kao akcionar obično pasivna kada je u pitanju zaštita njenih interesa. Takođe, veći portfeljni investitori su samo delić investicija imali u Agrobanci pa su mnogi od njih „prespavali” sva dešavanja.
UAgrobanci je, inače, poslednjih godina, uprkos pozitivnim finansijskim izveštajima, nešto „škripalo”. To nesumnjivo dokazuje i to što su privremene mere bile uvedene još 2007. godine, a slučaj je zatvoren prinudnom upravom u decembru prošle godine.
------------------------------------------------------------------------------
Razrešenje
Upravni odbor razrešen je uvođenjem prinudne uprave 29. decembra 2011. godine kada su razrešeni i članovi Izvršnog odbora Agrobanke: Danilo Šuković, član Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, Rajko Latinović, direktor Imesa i to kao predsednik, zatim Aleksandar Ilić iz „Srbijašuma”, dekani Pravnog i Ekonomskog fakulteta Mirko Vasiljević i Marko Backović, kao i Zvonimir Mrđanović i Zvonko Nikezić.