Jedan radi, a troje izdržava

U jednoj vikendici u okolini Beograda rasplamsala se ovih dana žučna rasprava zbog najave da će oktobarske povišice penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru biti niže nego što zakon predviđa, jer država nema para. Dve kume, od kojih je jedna penzionerka, a druga radi u državnoj administraciji popodnevnu kafu jedna drugoj su zagorčale izveštajima sa pijace. Kako je sve skupo, kako će zbog suše hrana dodatno poskupeti, a one ionako već sastavljaju kraj s krajem. Slušao ih je iz prikrajka muž jedne od njih dve. Slušao i zavideo. Zaposlen je kod privatnika, plata mu je smanjena, gazda povišicu ne spominje pet godina, a uz sve to svakodnevno odlazi na posao sa strahom da će dobiti otkaz.

Iako ova scena ne odražava sliku naše zemlje i ne može da se preslika baš na svaki komšiluk u njoj se jasno vidi razlika između onih kojima je država poslodavac i onih koji rade kod privatnika. Prema raspoloživim zvaničnim podacima, uhlebljenje je u privatnom sektoru našlo oko milion zaposlenih. Oni izdržavaju oko 455.000 zaposlenih u javnom sektoru i još oko 150.000 onih koji rade u javnim preduzećima, zatim oko 1.600.000 penzionera, 755.000 nezaposlenih i još 700.000 siromašnih građana Srbije. To znači da jedan zaposleni u privatnom sektoru zarađuje za još troje. Odnosno, da na njegovu platu država mora da nazida tolike poreze da bi sve ostale, preko njegove grbače, mogla da plati. Međutim, ne stvaraju ni svi koji rade kod privatnika novu vrednost, već dobar deo njih radi u uslužnom sektoru. U Srbiji danas, prema nekim podacima, radi svega 330.000 industrijskih radnika. Ako bi se oni stavili na jedan tas vage, sa druge strane bilo bi deset puta više ljudi. I tu nije kraj disproporcijama. Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, oni koji imaju tu sreću da im je država poslodavac imaju i za 40 odsto veće plate od onih koji su posao našli kod privatnika. Uz sve to oni su podneli i najveći teret krize. Oko 400.000 ljudi, među njima su i oni koji su radili na crno, tokom ove krize ostalo je bez posla. Svega 5.000 njih bilo je zaposleno u javnom sektoru. Plate u državnoj administraciji su i dvostruko više od BDP-a po stanovniku. Božidar Đelić, visoki funkcioner Demokratske stranke, jednom prilikom neposredno posle izbora rekao je da se Srbi više ne dele po tome da li su za Kosovo ili Evropu. Prema njegovim rečima, postoje dve Srbije. Jednu čine oni kojima je država poslodavac, a drugu oni koji rade kod privatnika.

Sudeći prema merama nove vlade, jaz između ove dve Srbije nastaviće da se povećava. Jer oni koji mesečne prihode dobijaju iz budžeta u oktobru će dobiti skromne povišice, plate i penzije neće biti zamrznute, otpuštanja neće biti dok traje kriza, a najsiromašnijim penzionerima biće isplaćena trinaesta penzija.

Zbog svega toga Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, ove poteze opisuje rečima „nove mere, stare namere”.

– Najavljeno povećanje PDV-a najviše će pogoditi privredu i građane. Umesto sveobuhvatne poreske reforme koja bi malo rasteretila poslodavce i smanjila poreze na zarade stalno se povećavaju nameti na potrošnju. Znači, ponovo se preko leđa polumrtve privrede izdržavaju svete krave. Država stalno brine o jednom delu građana, dok ove druge ostavlja na cedilu – kaže Knežević i dodaje da zaposleni kod privatnika, u strahu od gubitka posla, ne smeju ni da kukaju.

Prema podacima Fiskalnog saveta, učešće javnih rashoda za plate je u Srbiji i pre krize bilo više od svih tranzicionih država članica EU. Rashodi za plate činili su skoro 13 odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno svega što privreda stvori za godinu dana. Prosek kod novih članica EU iznosi oko 10 odsto. Glavni uzrok previsokog učešća javnih rashoda za plate u BDP-u je visok nivo zarada u sektoru države, koje su za 39,6 odsto veće nego u privredi, ocenjuju u svom poslednjem izveštaju.

Državni sektor čini blizu 100.000 zaposlenih u administraciji na centralnom i lokalnom nivou, blizu 90.000 zaposlenih u javnoj bezbednosti, blizu 20.000 zaposlenih u pravosuđu, kao i oko 230.000 zaposlenih u javnim službama obrazovanja, zdravstva, kulture i socijalne zaštite. Takođe, važno je napomenuti da podatak o 440.000 zaposlenih u sektoru države ne uključuje oko 150.000 zaposlenih u javnim preduzećima na republičkom i lokalnom nivou, jer ova preduzeća ne predstavljaju deo državnog sektora.

Svetska banka je, na primer, u studiji preporuka „Kako uraditi manje sa više” uočila priličan višak nemedicinskog osoblja u sektoru zdravstva, neopravdano povećanje administracije na lokalnom nivou u periodu od 2006. do 2008. godine, kao i velike viškove zaposlenih u obrazovanju. Nisu baš ni u svim državnim institucijama zaposleni prekobrojni, pa tako u Poreskoj upravi i službama javne bezbednosti postoji manjak kadrova.