Spolja raskoš, unutra pustoš

San mi je da u naš magacin uđem u beloj košulji i da tako beo izađem na kraju radnog vremena, kaže istoričar Ljubomir Branković, rukovodilac Odeljenja za čuvanje i pristup fondovima Narodne biblioteke Srbije, dok zajedno obilazimo depoe ove ustanove i naspram sjaja renoviranih čitaonica, u magacinu zatičemo potpuno drugačiju sliku: nedostatak polica i krte listove novina, složene uza zid, koje više od 20 godina čekaju konzervaciju…

– Rekonstrukcija biblioteke je završena ali depoi njom nisu bili obuhvaćeni. Uvek je nešto bilo preče i važnije. Na četiri nivoa, i 16.000 kvadrata depoa, od ukupno 24.000, nema rashladnih uređaja, vazduh dobijamo uduvavanjem, a čovek se s vremenom i na to navikne. Srećom, bar sa grejanjem nemamo problema – kaže Branković, dodajući da se seća i vremena kada je zimi radio sa kapom na glavi.

Deo za korisnike i deo za depoe, prema oceni našeg sagovornika, odvaja „vremenska kapija”, i ulazak u magacin Narodne biblioteke on opisuje kao „ministarstvo rudarstva DDR-a pedesetih godina 20. veka”.

– Svaki upravnik kreće sa dobrim namerama. Sadašnji upravnik Dejan Ristić potrudio se i predložio da police postavljene 1972. zamenimo onima koje se sabijaju, da bi uštedeo 40 odsto prostora. One jesu dobro, doduše, i skupo rešenje, a najveći učinak bismo dobili kada bi država nacionalnoj biblioteci obezbedila novi smeštajni prostor – ističe Branković.

Prema njegovim rečima, takva je i svetska praksa. Sve velike biblioteke u svetu imaju magacine na periferiji grada gde se smešta nefrekventni deo fonda.

– Pre sedam godina uradili smo samoubilačku akciju koja nam ne služi na čast. Odstranili smo deo knjiga, odnosno svaki četvrti primerak određene knjige ponudili smo drugim bibliotekama, a ostalo je otišlo u staru hartiju. Morali smo da se snalazimo. Još pet do sedam godina moći ćemo da skladištimo primerke, a posle neka nam je bog u pomoći – ističe Branković i primećuje:

– Kada je reč o novinama i časopisima, puni smo i nemamo više gde da ih smestimo. Došli smo do zida, nema dalje! To za biblioteku znači „kliničku smrt”. U nacionalnim bibliotekama, ukoliko građa nije sistematizovana po određenim standardima, to je kao da je i nemate. Novine stoje naslagane jedne na druge, ne možemo da ih damo na korišćenje jer nisu smeštene i obezbeđene kako treba. Sve je popisano ali nije konzervirano, i praktično je nedostupno, obaveštava Branković, i dodaje da smo verovatno jedina nacionalna biblioteka u svetu koja ne zna koliko ima knjiga u fondu, što je „lična karta” svake biblioteke.

Naš sagovornik nam pokazuje i prostor gde se čuvaju muzejski primerci, sva periodična i monografska izdanja koja su ili štampana u Srbiji ili se sadržinski odnose na Srbiju i srpski narod. Pokazuje i posebne fondove i najveću zbirku knjiga (10.000) i časopisa (3.000) na Balkanu na Brajevom pismu, i dodaje da je sve obrađeno i spremno za korišćenje.

Dok razgledamo police na kojima je smeštena dvorska biblioteka, Obrenovića i Karađorđevića, sa originalnim ekslibrisom na svakoj knjizi, saznajemo da se i te knjige izdaju korisnicima, ali da se već 20 godina vodi polemika šta će biti sa tom bibliotekom. Da li da se od nje napravi legat ili da se vrati u dvor...

– Zalažemo se da se kompletira fond dvorske biblioteke, a za to će nam pomoći septembarska provera ukupnog stanja fonda, odnosno revizija. Ova biblioteka obuhvata razne oblasti, od književnosti preko istoriografije do knjiga na stranim jezicima, sa raznim posvetama znamenitih ličnosti. Tačan broj dvorskih knjiga, u prostoru koji smo videli ima ih 10.500, znaćemo posle septembra. Imamo prepisku u dvema fasciklama, o tome šta uraditi sa bibliotekom. Sve se završi sa „moramo, hoćemo, treba”, ali izgleda da ta priča još nije stigla na red – kaže Ljubomir Branković.

U podzemnim depoima Narodne biblioteke, gde se prethodnih godina izlivala i kanalizacija, nailazimo na fond rukopisa znamenitih ljudi, a naš vodič nas podseća da se u inostranim bibliotekama ovi fondovi čuvaju u fasciklama sa gazama, a bibliotekari ih uzimaju samo ako stave rukavice.

– Ovi rukopisi su dostupni za istraživače u svakom momentu.

Tu je kompletna rukopisna zaostavština Janka Veselinovića, Desanke Maksimović… Nema značajnijeg imena srpske kulture čiju prepisku nećete ovde naći. Ovaj deo biblioteke najmanje je istražen, jer je reč o građi koja nije publikovana. Sve je obrađeno i spremno za istraživače koje ovde čeka neotkriveno „blago”. Radi se i na digitalizaciji građe, a pomoć u tehnici trebalo bi da stigne i od donacije japanske vlade.

– Kada korisnik uđe u biblioteku i vidi svu raskoš spolja, on pretpostavlja, kao što bih i ja isto, da je kompletna biblioteka u takvom stanju. Kada dobije građu, kaže: „Super, sve odlično funkcioniše”. Jeste, ali mi se dovijamo na moguće i nemoguće načine da bismo im izašli u susret – kaže Branković, dok nam pokazuje crvene zaštitne kutije, od kartona, u kojima bi trebalo da se čuvaju sve knjige od nacionalnog značaja.

Da podsetimo, rekonstrukcija biblioteke, namenjena korisnicima, koštala je 4,3 miliona evra. Nije li trebalo krenuti obrnutim redosledom: prvo zaštititi depoe, koji su „srce biblioteke”, a zatim osavremeniti čitaonice?

----------------------------------------------

Stiže „prvi bibliotekar”

Krajem avgusta Narodnu biblioteku Srbije posetiće Džon Cebe, predsednik Svetskog saveta direktora nacionalnih biblioteka. Sa njim će biti dogovarana međunarodna saradnja i povezivanje sa ostalim bibliotekama iz sveta, a domaćini će gosta upoznati i sa funkcionisanjem naše najveće biblioteke.