Raketno živciranje

Moskva insistira na tezi da raspolaže oružjem kojim se može probiti svaka, makar i najbolja protivraketna odbrana. Misli se – američka odbrana. O nekoj drugoj se i ne govori.

Uspešno isprobavanje RS-24, ruskog teškog projektila koji je s jedne mobilne rampe lansiran na kosmodromu Pleseck, na severozapadu, da bi za vreme mereno sekundama preleteo hiljade kilometara i "zviznuo" po ciljevima na Kamčatki na severoistoku, ukazuje da je "teza o probojnosti" oružja u osnovi tačna.

Pitanje koje iskrsava ne tiče se ipak fascinacije raketom, već političkog efekta, protivrečnog njenom postojanju i svojstvima. Naime, ako Rusija raspolaže oružjem kojim se može probiti svaka odbrana, makar i najbolja – zbog čega već i sama ideja Vašingtona, da eventualno instalira deset PRO projektila u Poljskoj (i radara u Češkoj), donosi sobom razorni naboj, dovoljan da ugrozi sve potencijale dobrih rusko-američkih odnosa? Čega se boji Rusija, ako već raspolaže time što ima?

Američki "antiprojektili" ne mogu ugroziti ofanzivni "odgovor" Rusa. Predsednik Putin je objavio da zemlja raspolaže bojevom "glavom" koja se "praktično ne može uništiti" sredstvima PRO sa zemlje. Dakle, ni američkim.

Stručnjaci su potom opisali pomenutu "napravu". Rekli su da ona svoje ubojno nuklearno punjenje može izneti iz atmosfere u kosmos – gde je (kako stvari trenutno izgledaju) nedoseziva – i vrati ga nazad u atmosferu, leteći brzinom osam puta većom od zvučne.

 "Zrno" pada s neba, "bez putanje". (Neizvodljiva je pravovremena detekcija trajektorije.)

Američka strana nije porekla da Rusi imaju "nou-hau" novog oružja. Objašnjeno je da je reč o naknadno ostvarenoj zamisli još iz vremena Andropova.

Opisan kao "leteći blok", projektil je isproban i mogu ga poneti bilo interkontinentalna "bulava" na podmornicama, bilo "topolj-M" i RS-24. "Bulava" i RS-24 mogu se naoružati sa po tri i više takvih samonavođenih "glava".

Čemu, dakle, tolika politička uzbuna? Možda iz predosećaja opasnosti da će, uprkos svemu tome novom i zadivljujućem, u budućnosti biti teško očuvati sa Amerikom strateški paritet, iz vremena SSSR-a.

Otkako je predsednik Buš objavio da SAD jednostrano istupaju iz ugovora Vašingtona i Moskve o zabrani razvoja protivraketnog oružja (ubrzo posle inauguracije 2000), Rusi imaju osnova za utisak da ravnoteža u potencijalu za odmazdu "klizi u jednu stranu".

 "Otkidanjem" jednog, od nekoliko međusobno povezanih elemenata svojevremenog dogovora Regana i Gorbačova – podvučen je osećaj Amerike da je na putu da stekne stratešku premoć. To je mogao biti proizvod procene dotrajalosti ruskih "sovjetskih" raketa i vrlo skromnih mogućnosti Rusije da smogne i finansira pravovremenu zamenu.

Na primer, raketnim snagama potrebno je isporučivati približno četrdeset RS-24 godišnje, a one dobijaju po šest RS-12M2 ( "topolja-M"). "Usko grlo" je proizvodni kapacitet odbrambene industrije.

Drugo, Amerikanci računaju s prvim rezultatima u svom PRO "kišobranu". Veruje se da je dalji razvoj stvar istraživanja i rastućih investicija.

Dakle, ako "njihov arsenal opada, a naša odbrana raste, u nekom trenutku, pre ili kasnije, dve tendencije mogu biti dovoljno izražene da mogu uticati na strateški balans", rezonuje jedan stručnjak sa Harvarda. Drugim rečima, kada stekne utisak da ravnoteže iz vremena SSSR-a više nema, Vašington je više neće ni priznavati. Ugovor START I, kojim je to regulisano, ističe 2009. Posmatrači primećuju da Buš "ne žuri" da s Moskvom počne pregovore o njegovoj obnovi. "Zli jezici" kažu – zato predsednik Putin žuri. Isprobava primerke "nove generacije" raketnog oružja. Sledećeg predsednika Amerike to bi moglo navesti na zaključak da je bolje ipak ratosiljati se "đavoljeg posla", pa ako Rusi već imaju to što imaju, i još uspeju da proizvode rakete kao kobasice – potpisati START I još jedanput.