Šangajska senka

To što smo prvi put ušli na Šangajsku listu najboljih univerziteta sveta jeste velika stvar za našu zemlju i naše obrazovanje, koliko god problema imali. Imaju ih i drugi. Ono po čemu se razlikujemo od ostalih zemalja na ovoj prestižnoj listi jeste masovno izražavanje nezadovoljstva (!?) tom činjenicom, pre svega od strane naučnika zaposlenih na institutima.

U svojim ogorčenim komentarima oni navode da smo na listu ušli na prevaru, pre svega zahvaljujući činjenici da su zaposleni na fakultetima neradnici, pa su ih svojim radovima pokrivali zaposleni na institutima, kojima je bila smanjena plata ukoliko nisu napisali da pripadaju, na primer, i „Vinči” i UB.

Ono što se zaboravlja jeste činjenica da instituti jesu deo Univerziteta. I kao takvi, zar nije logično da je ovo i njihov uspeh, razlog više da budu ponosni, umesto da se po starom srpskom običaju ponovo delimo na naše i njihove?

Naravno, ostaju činjenice:

– da su plate na većini fakulteta i instituta male i da nedostaje oprema,

– da nam nastavni planovi i udžbenici još nisu „provetreni” na pravi način,

– da su studenti opterećeniji nego kolege u regionu,

– da neko ko nauči stotine knjiga po završetku fakulteta ne može da se snađe kada uđe u kancelariju,

– da mladi i dalje napuštaju zemlju.

Niko ne spori da se za naše obrazovanje i nauku izdvaja veoma malo i da su u podeli budžetskog kolača uvek na začelju, niti da se gotovo sve pare koje prosveta dobija izdvajaju za plate.

Međutim, činjenice su:

– da nema međunarodnog takmičenja u znanju i sportu sa kojeg se poslednjih godina naši đaci i studenti nisu vratili sa medaljama i nagradama,

– da se za naše mlade naučnike otimaju druge države,

– da je naša nauka ocenjena kao zvezda u usponu,

– da popravljamo pozicije na svim svetskim listama koje mere kvalitet naših visokoškolskih institucija.

Niko ne kaže da je u našem obrazovanju sve idealno. Ali to ne znači da se ne treba radovati svakoj medalji sa fakulteta organizacionih nauka, arhitekture, građevine, prava… da se ne treba radovati kada dobijemo organizaciju Evropskog univerzitetskog debatnog prvenstva, da se ne treba ponositi što su naši najbolji naučnici deo stalne ekipe CERN-a, da ne treba na naslovnim stranama objavljivati kada naši mladi talenti budi prvi u svetu ili u Evropi.

Salva sličnih negativnih, i za mene lično, neshvatljivih komentara bila je i posle uspeha Teodora fon Burga ili, da malo skrenemo s teme, prilikom izbora Vuka Jeremića na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN.

Čuveni stih iz Balaševićeve pesme kaže – samo se lepo može ružiti. Ulazak na najprestižniju listu svetskih univerziteta jeste naše olimpijsko zlato, jeste na ponos Beogradu i celoj Srbiji, jeste na ponos svim studentima, nastavnicima, istraživačima, svim zaposlenima, sadašnjim i bivšim. Koliko god ga neki ružili, ovo je ipak ono lepo koje se Srbiji sve češće dešava, barem u nauci i sportu.