Rimljani su jeli poluležeći

Rimljani su imali tri glavna obroka dnevno: doručak (iantaculum), ručak (prandium) i večeru (cena), od kojih je kod svih, bez obzira da li je običan građanin, seljak ili patricij, glavni obrok bila večera. (Ovo ne čudi posebno, jer tako je npr. i kod današnjih Francuza.) Za doručak koji se obavljao od 7 do 9 časova Rimljani su imali hleb, sir, masline, med, so, malo vina i sveže i suvo voće. Za ručak, između 12 i 13 časova, na stolu je često bio hladan obrok: varivo, riba, jaja, pečurke, voće i vino, ili su pak koristili ostatke večere. Tako je svima jedini pravi obrok bila večera i, u zavisnosti od okolnosti i društvenog položaja, mogla je biti skromna i brzo se završiti, ili one ekstremne, kao što su bile Neronove, Apicijeve ili Trimalhionove, koje su trajale do zore! Večera je počinjala posle 16 časova zakuskom, za koju su obično pripremana hladna jela: jaja, sir, razno povrće, puževi, školjke, riba, voće, a pio se mulsum. Za glavni obrok bili su pripremani specijaliteti od raznog mesa, ribe, povrća, a sve to sa raznovrsnim sosovima.

Hrana se pripremala u kuhinji (lat. culina – otuda današnji naziv kulinarstvo), koja je bila smeštena u podrumskim prostorijama. U njoj se nalazila zidana peć za hleb, uzdignuto ognjište za kuvanje, veliki kameni sto za pripremanje hrane, cisterna sa vodom i niz raznovrsnog kuhinjskog pribora od keramike i metala. Od stonog posuđa upotrebljavali su plitke i duboke tanjire, činije, krčage, čaše i pehare... Proizvodili su ih od keramike, bronze, bakra, stakla, a za najimućnije – od srebra i zlata. Služili su se kašikama, noževima i čačkalicama od drveta, kosti ili metala (bronze, srebra i zlata), u zavisnosti od statusa domaćina. Najradije su jeli prstima, a između jela prste su prali mirišljavom vodom. U bogatim rimskim kućama jelo se služilo u trpezariji (triclinium), dok je narod jeo u kuhinji, a preko leta u atrijumu. Trpezarija je zauzimala glavno mesto u kući i bila bogato ukrašavana freskama i mozaicima. Jedan od čestih motiva na mozaicima bila je predstava skeleta (opominjala je da je život kratak i da zato treba uživati) ili predstava boga Dionisa, zaštitnika vina i vinogradarstva. Upravo takvu jednu predstavu ovog božanstva arheolozi su otkrili i u carskoj palati u Felix Romuliani. Tavanice su oblagane drvetom, slonovom kosti ili tkaninom i često su bile pokretne, da bi na goste moglo da se baca cveće, ili su u njih bile ugrađene cevčice kojima su se do gostiju dovodili razni mirisi, od kojih je najcenjenija bila ruža.

Od nameštaja u trpezariji, glavno mesto zauzimao je sto i ležajevi oko njega. Jedna strana stola bila je slobodna za posluživanje. Rimljani su jeli poluležeći, dok su žene i deca sedeli na klupama i stolicama. Ostali deo trpezarije bio je slobodan za robove – poslužitelje, kao i za zabavljače. Prema vrsti posla koji su obavljali, robovi su nosili različita imena: jelonoša, vinotoča ili pregustator – rob koji je prvi probao sva jela i pića, zbog stalne sumnje da su mogla da budu zatrovana. Otmene večere trajale su dugo i za to vreme goste su zabavljali guslari, pevači, sviračice na harfi, kitari i fruli, pevači, lakrdijaši, pelivani ili plesačice.