„Oluja" posvađala nemačke medije

Kriminalistički roman „Oluja” podelio je Nemačku pre nego što je stigao u knjižare. Njegov sadržaj polariše i međusobni rivalitet četiri najprestižnija lista – dnevnika „Frankfurter algemajne cajtung”, „Zidojče cajtung” i „Velt”, kao i nedeljnika „Cajt” – tako da, posle višegodišnjeg „primirja”, preti izbijanje novog sukoba na svojevrsnom medijskom Olimpu nacije.

Varnicu sučeljavanja bacio je esejista Tomas Štajnfelt, urednik feljtonističke redakcije prestižnog minhenskog dnevnika „Zidojče cajtung”. (Feljton je u nemačkoj novinskoj praksi zbirni naziv za žanr eseja i komentara u domenu kulturnih zbivanja, ali i kritike društvenih i političkih događanja – na granici između književnosti i novinarstva.)

U romanu koji je trebalo da se pojavi iduće nedelje u knjižarama, pod pseudonimom Per Johanson Štajnfelt je u stilu Agate Kristi „rešio” slučaj zamišljenog ubistva „istaknutog, ali i omraženog” nemačkog novinara Bertila Cederblata.

Opis žrtve podudara se u detaljima sa ličnošću i navikama glavnog urednika „Frankfurter algemajne cajtunga” (FAC) Frankom Širmaherom. Štaviše, i marka cipela žrtve u romanu je omiljeni brend glavnog urednika frankfurtskog dnevnika.

„Oluja je izazvala oluju”, ističu nemački komentatori, polazeći od pretpostavke da naum autora Štajnfelta nije bio zamišljen kao doprinos kriminalističkom žanru nemačke beletristike već kao lični obračun sa glavnim urednikom FAC-a Širmaherom. Shodno tematici, postavlja se pitanje gde su granice umetničkih, odnosno autorskih sloboda književnika, a gde se otvara pitanje odgovornosti, u skladu sa zakonom o zaštiti privatnosti, čak i ako je reč o fikciji romanopisca.

Motivi autora „Oluje”, za sada, nisu razjašnjeni. Pretpostavke variraju. Sumnja se, najpre, da je reč o vrhuncu prepirke koja traje duže od decenije. Širmaher, rival u nadmetanju za nezvaničnu titulu prvog feljtoniste Nemačke, dolaskom na čelo redakcije osporio je primat Štajnfelta u frankfurtskom FAC-u. Podstakao je „neprimereni” odlazak Štajnfelta u minhenski dnevnik, kaže se u uređivačkim krugovima i frankfurtskog i minhenskog lista.

Umereniji kritičari, ipak, skloni su pretpostavci da je reč o reklamnom potezu autora Štajnfelta i njegovog izdavača „J. Fišer”. U prilog tome govori činjenica da je roman napisan pod pseudonimom, da je jedan primerak nedelju dana pred premijeru dostavljen uredniku kulturne redakcije lista „Velt” – poznavaocu autora i glavnog urednika FAC-a.

Po otkrivanju „zapanjujućih paralela u životopisu i navikama žrtve u romanu i „pravog” novinara FAC-a, autor je priznao da je autor koji se krije iza pseudonima i da je „neke specifičnosti” svog rivala pripisao – žrtvi.

Nesumnjivo, prodajno odeljenje „Fišera” će se već početkom iduće nedelje pohvaliti rekordnom potražnjom. Ipak, obe pretpostavke o mogućim motivima vraćaju točak diskusije na prvobitni nivo – otvaraju pitanje odgovornosti, u skladu sa zakonom, o zaštiti privatnosti, čak i kada je reč o fikciji romanopisca.

Frank Širmaher, fiktivna „žrtva” u romanu, prihvatio je činjenicu uz smešak. Njegove pristalice, međutim, zahtevaju da akteri ove afere u novinarsko književnom esnafu budu izvedeni na optuženičku klupu. Ne samo oni.

U nemačkoj javnosti je ponovo otvoreno pitanje „literarnog ubistva” najpoznatijeg književnog kritičara posleratne Nemačke Marsela Rajha Ranickog. U romanu „Smrt jednog kritičara” pisac Martin Valzer opisao je „egzekuciju” agenta poljske državne bezbednosti, odgovornog za patnje stotinak „revizionista”.

Pri tom je detalje sadržaja „pozajmio iz života” Rajha Ranickog, po poreklu iz Poljske: slavljeni laureat nemačke literature i počasni profesor desetak evropskih i američkih univerziteta je posle emigracije u Nemačku godinama sarađivao sa poljskom službom. Zadatak mu je bio da navede poljske emigrante da se vrate u otadžbinu, gde su, potom, osuđivani na dugogodišnje zatvorske kazne. U jednom slučaju, nagovoreni povratnik je osuđen na smrt i – streljan.

Šta će aktuelne rasprave i sučeljavanja izneti na videlo, odnosno i kako bi mogle da utiču na eventualne izmene u odgovarajućim zakonima, za sada nije predvidivo. Izvesno je, međutim, da su četiri vodeća nemačka medija zauzela pozicije koje navode na zaključak da predstoji novi, međusobni „rat”.

„Frankfurter algemajne” i „Zidojče”, u ovom slučaju rivali, a sa druge strane „Velt” i „Cajt” kao, kako kažu neutralni posmatrači, već vrše pripreme za predstojeći obračun. Žrtve bi, kao što u takvim slučajevima biva, mogli da budu čitaoci. Poznata je praksa neprikladnog nadmetanja četiri dnevnika, od preotimanja najčitanijih „pera” do podmetanja lažnih informacija...