Svako lovi svoje veštice

Ako osnivač „Vikiliksa” Džulijan Asanž, sa političkim azilom Ekvadora, zaista uspe nekim čudom da se dokopa pravog latinoameričkog tla, van londonske ambasade gde se sada nalazi, morao bi da se pozabavi tamošnjim stanjem u medijskom sektoru.

„Prekinite lov na veštice” uzvikivao je Australijanac sa terase ekvadorskih prostorija u Londonu, obraćajući se Baraku Obami, zvaničnom Vašingtonu, ali i Londonu. Ali isto to što Asanž traži od američkog predsednika, u vezi sa slobodom informacija, zahtevaju novinari od Rafaela Koree, harizmatičnog levičarskog lidera Ekvadora. Jer upravo je ovaj sjajni ekonomista sa briljantnim uspehom u najboljim školama u SAD i Belgiji, poslednjih godinu dana optuživan za progon novinara, nacionalizaciju privatnih medija i sudske procese protiv novinskih kuća koji su zaključeni drakonskim novčanim kaznama za direktore listova.

Najviša sudska instanca u Kitu je, primera radi, nedavno potvrdila presudu nižeg suda da list „Universo” plati, na ime štete zbog klevete predsednika, sumu od 40 miliona dolara. Drugi jedan ekvadorski novinar zatražio je politički azil u Panami, i sklonio se u ambasadu te zemlje u Kitu, isto kao što je Asanž našao svoje sklonište u ekvadorskom predstavništvu u Londonu.

Kada je o informisanju reč, obnavlja se hladnoratovska retorika, kao da Berlinski zid nije ni pao. Svako kreće u lov na neku zlu vešticu, dok se druge puštaju i štite da vitlaju na metlama. Asanž je u svetu postao ikona borbe za slobodu informacija i on upozorava da Vašington „rizikuje da gurne svet u doba represije novinarstva”.

„Ako je ’Vikiliks’ u opasnosti, u opasnosti je i sloboda izražavanja i zdravlje svih naših društava”, rekao je sa balkona, po čemu podseća na latinoameričke populističke lidere koji najčešće biraju terasu da sa nje drže govor. Iako je Asanž u pravu kad ističe značaj slobode reči za zdravlje društva, kada je u aprilu pravio intervju sa Rafaelom Koreom, za ruski TV kanal Raša tudej, on ga uopšte nije pitao za slobodu reči u zemlji čiji je azil tražio i dobio.

London opet zaboravlja i prećutkuje da je 1998. godine, uprkos optužnici tadašnjeg španskog sudije Baltazara Garsona protiv Avgusta Pinočea za zločine protiv čovečnosti, odbio da u Madrid izruči čileanskog diktatora i da ga je štitio od gonjenja „u kućnom pritvoru”, sve dok ga nisu pustili da se vrati u Čile „zbog lošeg zdravstvenog stanja”. Prvo što je teško bolesni Pinoče uradio kada je sleteo u Santjago je to da je ustao iz svoje invalidske stolice i pozdravi obožavaoce. Tadašnja premijerka Margaret Tačer nije mogla da Pinočeu zaboravi usluge u vreme Foklandskog rata sa Argentinom. Pinoče je u londonskom kućnom pritvoru često pio čaj sa britanskom premijerkom.

Samo nekoliko meseci pošto se vratio u Čile, London je zdušno podržao izručivanje drugog optuženog – Slobodana Miloševića Haškom sudu. Tada su u pitanju bili „principi univerzalne pravde”, dok je Pinočeu bilo „dosuđeno” da se u svojoj zemlji suoči sa zakonom. Umro je mnogo godina kasnije neosuđen, doduše kao i Milošević.

S druge strane, u slučaju Asanža London se poziva „na principe” i preti da će policija ući silom u ambasadu Ekvadora i izručiti Asanža Švedskoj, po „postulatima međunarodnog prava”. Korea izjavljuje da Ekvador „nikada dok sam ja predsednik” neće prihvatiti „vulgarne, nepromišljene i neprihvatljive pretnje”. Uz njega su i ostala dvojica latinoameričkih lidera nenadmašnih retoričara antiamerikanizma: bolivijski predsednik Evo Morales i venecuelanski Ugo Čaves.

U ove tri zemlje, podjednako je poznata izreka na španskom koja u prevodu glasi: „Osvetli ulicu, a kuću zamrači”. Venecuelanskom lideru, predsedniku od 1999. godine, slučaj sa Asanžom dobro je došao da u kampanji za još jedan mandat zamrači svoje dvorište i reflektorima osvetli imperijalističko. 

„Naš odgovor će biti radikalan”, poručio je preko svih kanala televizije, obaveznih da prenose njegove redovne govore u celini. Britaniju podseća da su vremena kada su „imperije radile šta su htele, davno prošla”.

U igri je i Baltazar Garson, slavni sudija, koji je svojevremeno bezuspešno gonio Pinočea i nekoliko argentinskih diktatora da bi kasnije u Španiji dospeo u političku nemilost. Garson, sada jedan od Asanžovih advokata, najavljuje tužbu međunarodnom sudu UN u Hagu ako mu Britanija ne dozvoli da otputuje u Ekvador.

Višestruke političke i međunarodne veze napravile su pravi haos, pa je teško razlučiti ko je progonjen a ko progonitelj. Najbolji primer za to je insert iz intervjua koji je Asanž pravio sa Koreom za „Raša tudej” u aprilu:

„Dobrodošli u klub progonjenih” rekao mu je Korea na početku, kao da on nije taj zbog koga su ekvadorski mediji zatvoreni, a novinari proterani iz svoje profesije. Asanž mu je brižno odgovorio: „Čuvajte se, ne dopustite da vas ubiju”.

----------------------------------------------

Asanžov život u ekvadorskoj kancelariji

Osnivač „Vikiliksa” živi u malenoj kancelariji, jednoj od devetnaest sličnih prostorija koje pripadaju ekvadorskom diplomatskom predstavništvu u Londonu. Kako izveštavaju britanski mediji, njemu se iz komšiluka donosi hrana za poneti, a nedostatak sunca nadoknađuje „vitaminskom lampom”. Ipak ima ono što je njemu najvažnije – kompjuter i pristup internetu. Njegov prijatelj Vogan Smit, koji ga posećuje, kaže daje Asanž srećan i da uživa u „virtuelnoj slobodi”.

Najpre je spavao na dušeku za naduvavanje, a sada ima priručni krevet. Soba je na brzinu opremljena mikrotalasnom pećnicom, a na poklon je dobio i spravu za vežbanje.

U istoj šestospratnici nalazi se i ambasada Kolumbije i privatni stanovi, a preko puta bloka je luksuzna prodavnica odeće „Harods”, kroz koju dnevno prođe hiljade kupaca i turista, u ulici punoj Asanžovih pristalica i novinara.