Odnosi moći

Nema meseca, a da u novinama ne osvanu naslovi u stilu: „Svaki građanin duguje ovoliko ili onoliko hiljada evra”; „Građani u proseku duguju…”; „Svaki Srbin duguje…” itd. Prema poslednjim izveštajima svaki stanovnik Srbije duguje ovoga časa 3.498 evra.

Ovakvi iskazi, koji se čak ne stavljaju ni pod navodnike, postali su tokom poslednjih godina toliko učestali da više ne stižemo da razmišljamo o njima, već ih uzimamo zdravo za gotovo kao činjenice svakodnevnog života. Naravno, ukoliko bismo se samo na trenutak zamislili nad njima shvatili bismo svu ispraznost njihovog sadržaja. Elem, svaki građanin dobro zna koliko se i gde zadužio pa mu o toj stvari javna informacija besmislenog sadržaja nije neophodna. Pre će biti da ova vrsta „statistike” ima neku drugu funkciju.

Šta je stvarna uloga ovakih „istina” i da li uopšte imaju ikakvo značenje u javnom životu teško je nedvosmisleno reći. Možda je, naprosto, reč o lenjosti duha i nesposobnosti ekonomskih analitičara da istraže stvarne korene problema. Ipak, imajući u vidu globalni kontekst i način na koji se u svetu, a posebno u Evropi, praktikuju mere za izlaz iz krize verovatno je reč o preventivnom anesteziranju za rezove koji u Srbiji tek predstoje. Naime, ako u socijalnoj svesti prevlada uverenje da smo svi dužni, onda se zaključak da je potrebno da svi vraćamo dug, makar bili uskraćeni i za elementarne potrebe, nameće sam po sebi.

Na taj način se priprema scenografija za još jednu nepravdu. Najpre je korist od zaduživanja nejednako raspodeljena, a sada se očekuje da teret vraćanja duga bude ravnomerno raspoređen. Iako se u javnom govoru često ističe da je zaduženost prvenstveno posledica socijalnih davanja, obaveza prema penzionerima, glomaznosti javne uprave itd. (u čemu nesumnjivo ima istine), podaci neumoljivo pokazuju da je veći deo ukupnog duga vezan za poslovanje privatnog sektora.

Iz ovog ugla posmatrano, naizgled, besmislene „statistike” dobijaju jasnu ulogu da učine samorazumljivim stav prema kome je normalno da prisvajanje bude privatno, a da se troškovi socijalizuju.

Na jedan drugačiji, ali zapravo veoma sličan način podržava se i neguje druga vrsta uverenja koja, takođe, služi održanju postojećih odnosa moći. Reč je, naime, o raširenoj praksi da se o zlodelima koje počine pripadnici drugih nacionalnosti, a posebno Romi, koriste zajedničke imenice. Tako, na primer, veoma često se može pročitati: „Romi napali trudnicu u tramvaju”, „Rom sekirom udario Srbina”; „Romi napali devojčicu”, „Hrvati pucali na Željka” itd. Koliko je ovaj način informisanja besmislen lakše je uočiti ako bi, na primer, umesto naslova: „Taj i taj ubio ženu i ćerku” ili „Maloletni P. P. i T. T. silovali sugrađanku …” stajalo: „Srbin ubio ženu i ćerku”; ili „Maloletni Srbi silovali sugrađanku…”.

U stvari, nije neophodno praviti misaone eksperimente ove vrste. Dovoljno je otići čak i u neku od razvijenijih zemalja Evrope, pa u lokalnim novinama koje prate crne hronike videti istu stvar. Kada, na primer, na severu Italije neki Italijan počini zločin uvek će se u informaciji o konkretnom slučaju pročitati konkretno ime ili inicijali, ali kada istu stvar učini neki Trajan ili Pera po pravilu se ne pominju njihova imena nego se kaže da su pljačku, ili kakav drugi zulum počinili Rumun(i), Srbi(n) itd.

Upravo su, poslednjih decenija, Srbi na ovakav način često tretirani u stranim medijima, što se prenelo i u literaturu i na film. Tužno je, međutim, što besmislenost takvog pisanja ne samo da nije doprinela da takva praksa ovde prestane, nego izgleda služi kao opravdanje da se na isti način piše o drugima.

Rasprostranjenost takvog pisanja upućuje na zaključak da nije reč o slučajnoj niti efemernoj pojavi, već da je njegova svrha stalno održavanje distance prema „drugima”. Takvu distancu je po potrebi lako instrumentalizovati kada dođe vreme da se za nezaposlenost optuže imigranti, za krizu evrozone „lenji južnjaci”, a za sve na svetu „prljavi Cigani” i „bolesni pederi”.

Naravno, ne treba imati iluziju da će se izmeniti način na koji mediji pišu i „informišu”, niti da će oni koji se služe ovakvom vrstom populizma odustati od svojih namera, ali ono u šta vredi verovati je da će način na koji ljudi čitaju ono što im se servira postati drugačiji.

Vladimir Vuletić

*Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu