Život su odlomci i praznine

Na današnji dan navršava se sto godina od rođenja Jare Ribnikar (23. avgust 1912–30. april 2007) književnice, autorke više od dvadeset knjiga, prevodioca sa engleskog, nemačkog, ruskog, francuskog, češkog, nosioca partizanske spomenice 1941. godine i drugih jugoslovenskih odlikovanja, prve predsednice obnovljenog Srpskog PEN centra (sa najdužim mandatom od četrnaest godina), velike dame Beograda i supruge Vladislava Sl. Ribnikara, direktora dnevnog lista „Politika”, koji je preminuo 1955. godine.

Jara Ribnikar bila je u agenciji Tanjug, od njenog osnivanja 1943. godine, bila je poslanik Veća naroda Savezne skupštine SFRJ, predsednica Udruže­nja­ književnika­ S­rbije, a bavila se i filmskom industrijom. Njena dela kroz raskošan katalog tema i u provokativnom dijalogu sa vremenom govore o ključnim pitanja 20. veka, politici, naciji, porodici, prikazuju međuzavisnost umetnosti i stvarnosti, na dinamičan i komunikativan način.

Imala je neverovatno buran i bogat život, koji je bio vezan i za „Politiku”, za sebe je govorila da je „novinarska žena”, supruga novinara i majka novinara Darka Ribnikara, svekar joj je bio novinar, pa onda i oni „stari Ribnikari”, učesnici Prvog svetskog rata.

– Najbolji prijatelji bili su mi novinari. Milan Dedinac, pesnik, on je bio novinar, pa Dušan Timotijević. U „Politici” su se svi okupljali, jer je ona bila centar kulture, od Milana Bogdanovića, Dušana Matića, Marka Ristića, Ive Andrića, pa sve redom do Koče Popovića. To što su stari Ribnikari napravili „Politiku” mislim da je neuništivo – govorila je Jara Ribnikar, čiji je dom u Resavskoj 32, u kojem je živela od 1952. godine, bio mesto susreta beogradskih umetnika i intelektualaca.  

Rođena je u Hradecu Kralove, a iz rodne Češke u Beograd je stigla kao devojčica prateći oca pijanistu i univerzitetskog profesora Emila Hajeka. Otac je u njenom životu imao važan uticaj, i svojevremeno je primetila da sa njim nije došla u Beograd nikada ne bi srela Andrića, Isidoru Sekulić, Krležu…

Jara Ribnikar, kao supruga čoveka koji je bio blizak rukovodstvu jugoslovenskih komunista, pa je svoj dom na Dedinju ponudio za istorijski skup na kojem je doneta odluka o podizanju ustanka protiv fašističke okupacije jula 1941. godine, bila je u partizanima od početka oružane borbe. Međutim, jedna gotovo filmska epizoda pokazala je njenu hrabrost i prisebnost u najtežim situacijama. Kada je Gestapo odveo Vladislava Ribnikara u logor na Banjici, zbog toga što je „Politika” negativno pisala o Trećem rajhu, obukla se kao dama iz „Voga”, i otišla da razgovara sa komandantom Gestapoa za Balkan, dr Vajnmanom, a tek posle nekoliko poseta i ministru policije Tasi Diniću, uspela je da izbavi muža.

– Nije tačno da je život reka. Naš život sastoji se od odlomaka, a između njih je praznina. Niko nije u stanju da povezano opiše jedan dan svoga života, a da ne okrnji njegov značaj ili sadržaj – kazala je jednom prilikom Jara Ribnikar.

Njena memoarska proza „Život i priča”, koju je objavila u pet tomova od 1979. do 1991. godine, imala je brojne prevode na sve svetske jezike. To je jedinstveno svedočenje „insajdera”, koji je decenijama bio u najužem krugu saradnika Josipa Broza.

Bibliografija Jare Ribnikar obuhvata veći broj zbirki novela i kratkih priča, kao i desetak romana od kojih su najzapaženiji „Jan Nepomucki”, inspirisan životom njenog oca, a zatim i „Zašto vam je unakaženo lice”, „Bakaruša”, „Pobeda i poraz”, „Kratko beogradsko proleće”, „Roman o TM”. Godine 2000. objavila je „Ženske ljubavne priče”. Pisala je pod uticajem američke literature, posebno Sol Beloua, čija je dela prevodila, pored Jozefa Škvoreckog, Riharda Vajnera, Jaroslava Sajferta…Izdavačka kuća „Prosveta” objavila je njena izabrana dela u šest tomova 1999. godine.