Rusi i Srbi na vojnom planu

Odbrambena politika Srbije sa novim vlastima i novim ministrom odbrane polako se diverzifikuje, može se čak reći i da se uravnotežava. Naime, novi ministar odbrane Aleksandar Vučić u jednoj od svojih prvih izjava na novoj funkciji vrlo je decidirano rekao kako Srbija neće ulaziti ni u NATO ni u ODKB, da će ostati vojno neutralna shodno ranijoj rezoluciji srpskog parlamenta. Zanimljivo je da ta izjava nije odmah dočekana „na nož” domaćih dežurnih atlantista i lobista NATO-a, štaviše, primljena je prilično pomirljivo. Što bi moglo da znači da su, ili presahnule strane donacije, ili je stigao trenutak pomanjkanja ideja kako dalje lobirati, ili je u pitanju kreiranje nove medijske i svake druge strategije kako na mala vrata uvući Srbiju u NATO pa se traži predah? Jer za sada se pokazalo da to nije išlo, začudo Srbi i dalje pamte 1999. godinu i agresiju NATO-a.

Ipak, ne bih da grešim dušu, bivši predsednik Srbije gospodin Boris Tadić rekao mi je u maju 2010. godine u bašti ambasade Srbije u Moskvi, bilo je to odmah posle parade uz Dan pobede na Crvenom trgu, da „dok je on predsednik Srbije, Srbija neće ulaziti u NATO”. Svedoci te njegove izjave bili su tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, ambasadorka Srbije u Rusiji gospođa Jelica Kurjak, i moj uvaženi kolega, stalni dopisnik „Večernjih novosti” iz Moskve gospodin Branko Vlahović. Odmah sam to i kao ekskluziv-poslasticu javio iz Moskve, ali se to negde usput izgubilo, pa nije izašlo...

Naravno, ne znam da li su zapadne obaveštajne službe imale svoje mikrofone u bašti ambasade Srbije u Moskvi, tek tadašnja izjava Borisa Tadića, bez obzira u kojem je kontekstu data, izdržala je test vremena. Ujedno je pokazala da danas, u vreme modernih tehnologija, verovatno nije preporučljivo takve izjave davati ni u bašti, iako je Vinston Čerčil najpoverljivije poruke razmenjivao upravo u baštama dok je mokrio. Po engleskim stoletnim travnjacima.

Diverzifikacija politike odbrane Srbije logičan je potez, jer u prošlom periodu klatno je, bez ikakve koristi, isuviše otišlo na jednu stranu. Čista je patologija, ili čak perverzija, da vojni odnosi između Srbije i SAD, odnosno Srbije i NATO-a, budu mnogo bolji od političkih i ekonomskih odnosa, a da je Srbija istovremeno vojno neutralna država. To je jedinstven fenomen u svetu, odnosno takav je status odnosa rezervisan samo za banana države. Upravo na ovim stranicama pre nekoliko godina osvrnuo sam se na izjave tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu, u intervju za list „Odbrana”, u kojem on direktno sugeriše „da Srbiji ne trebaju ni borbeni avioni, ni tenkovi, već samo nekoliko helikoptera za prevoz vojnika”. I niko tada da ekselenciju priupita zašto to on tako predlaže.

Srbija je član Partnerstva za mir. Kao i Rusija, kao i Belorusija. Lično smatram da je Partnerstvo za mir već neko vreme politički prevaziđen proces. Naime, kroz to članstvo mi sarađujemo sa NATO i posebno sa Nacionalnom gardom Ohaja. To je u redu, ali da vidimo šta smo kroz taj proces vojno profitirali i naučili? Dok nismo postali član Partnerstva za mir školovanje naših oficira na zapadnim vojnim školama i akademijama bilo je potpuno besplatno, kada smo ušli u Partnerstvo za mir više nije bilo sve besplatno. Kažemo i govorili smo da težimo da u vojnom smislu dostignemo standarde NATO-a, jer su to najviši vojni standardi u svetu. Koji su to najviši vojni standardi u svetu može da se utvrdi samo u ratu dva ekonomski približno ravnopravna protivnika. Sa našom ekonomijom na sadašnjem stepenu razvoja mi godinama nećemo dostići vojne standarde NATO-a, barem ne u bitnim segmentima oružanih snaga.

Naravno, ne treba biti nezahvalan za vojnu besplatnu pomoć koju smo u poslednjih nekoliko godina dobili od SAD. Istina, to je daleko manje nego što to dobija bivša OVK na Kosovu, enormno manje nego što kao ekonomsku pomoć svake godine dobijaju Palestinci. Uskoro kao vojnu pomoć treba da dobijemo 30 američkih „hamera”. Rumunija uskoro dobija, kroz američki kredit, 48 američkih lovaca F-16, blok 50...

Dakle, dobro je da sada obnovimo vojnu saradnju sa Rusijom. Prošle je godine ministar odbrane Rusije u poslednji trenutak otkazao posetu Beogradu. Zna se i zašto. Uravnoteženi vojni odnosi Beograda sa Vašingtonom i Moskvom doprineće boljem međunarodnom tretmanu Srbije. Pošto jedina valuta kojom Srbija još može da trguje jeste njen sadašnji geopolitički položaj. I njega ne treba jeftino prodavati.

Pokušavam da dokučim na šta je to mislio ministar odbrane Srbije gospodin Aleksandar Vučić kada je ovih dana u Moskvi najavio izgradnju nove fabrike „složenih borbenih sistema”, a sve uz rusku, verovatno, finansijsku i tehnološku pomoć. Rusi su pristali da učestvuju u tom projektu i to je dobro. Da li se tu misli na fabriku oklopnih vozila, postojeći „14. oktobar” u Kruševcu, trebalo je devedesetih godina prošlog veka da nastavi ono što je nekada radio „Đuro Đaković” u SFRJ. Čak je u Kruševcu proizvedeno sedam tenkova za izvlačenje, za Kuvajt, ali nisu isporučeni. Onda su došle sankcije, pa bombardovanje 1999. Moguće je da Rusi imaju ekonomski interes da se u Srbiji uz njihovu tehnološku pomoć proizvode neka oklopna vozila interesantna za treća tržišta na kojima je vojna industrija Srbije odavno prisutna. Moguće je da su proizvodni kapaciteti za takva vozila u Rusiji zauzeti, pa je zbog mogućih novih porudžbina najbolje zaposliti srpsku odbrambenu industriju.