Glumačka profesija je dotakla dno

Ja sam kao Kalimero. Strašno me boli nepravda. To je osnovni razlog zašto sam prihvatila da budem narodni poslanik, odnosno zašto sam se uključila u posao koji nikada nisam volela. Jer, naš narod uglavnom ne ceni politiku iako bi to trebalo da bude jedna od najcenjenijih zanimanja. Nisam dala otkaz niti sam „zamrzla” status! I dalje sam glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP), kaže glumica Vesna Stanković-Milekić, zamenik šefa poslaničke grupe Socijaldemokratske partije u novom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije.

Vesna Stanković-Milekić je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Stalni je član JDP-a, i osnivač trupe „Balkan Novi pokret”, sa kojom je gostovala na preko 20 inostranih festivala sa kojih se vraćala sa brojnim priznanjima. Takođe je dvostruki dobitnik Zlatne kolajne za najbolju monodramu u Zemunu za predstavu „Lina od kamena tvrđa”, sa kojom je pobedila i na niz festivala u inostranstvu.

Na pitanje šta je podstaklo da pozorišnu scenu zameni skupštinskom klupom, odgovorila je:

– Neki su sa zbunjenošću propratili moju odluku. Na ovaj čin me je podstaklo opšte beznađe, duboko nezadovoljstvo kompletnim funkcionisanjem našeg društva i opštim stanjem: siromaštvo, letargija, apatija, vapaj namučenog naroda. Kasta nedodirljivih koji su sebi uvrteli u glavu da su arijevska kulturna intelektualna rasa i da su apsolutno svi ostali ljudi ispod njih. Želim da im pomognemo da se osveste, da shvate da su i oni živi ljudi od krvi i mesa sa vrlinama i manama. Naša glumačka profesija je dotakla potpuno dno! Shvatila sam da ne mogu više da zatvaram oči, da se povlačim u sebe i da bijem svoje imaginarne bitke u glavi, već da uđem u ring sa problemima – kaže naša sagovornica i dodaje:

– Mi žene ne verujemo da smo dovoljno sposobne, zato i same pre glasamo za muškarce. Drugo, odgajane smo u patrijarhalnoj atmosferi gde žena mora da sedi kod kuće, da rađa decu i da kuva ručak. Potičem sa Homoljskih planina, maternji jezik mi je vlaški. Naučila sam srpski jezik u dijalektu istočne Srbije, sa deset godina sam vozila traktor. Kada sam došla u Beograd, nekoliko meseci sam ćutala i slušala iako sam po prirodi vrlo temperamentna. Upisala sam najpre Pravni fakultet u Beogradu i posle tri godine shvatila da je gluma moj profesionalni san.

Jako sam nesrećna zbog hajke koja je protiv glumaca pokrenuta unazad nekoliko nedelja, sa gorčinom priča Vesna Stanković Milekić.

– Sve je počelo sa Ateljeom 212, posle toga su krenule priče o ogromnim zaradama koje glumci imaju. Pa su objavili liste sa brojem odigranih predstava, od glumca do glumca. I ja sam, nažalost na tom stubu srama, jer sam u JDP-u u stalnom angažmanu već 12 godina i nemam trenutno nijednu predstavu na repertoaru matične kuće. Zašto nas neko od novinara nije pitao zašto ne igramo? Nikada nisam odbila nijednu ulogu. Jedino što sam doživljavala kada odem da molim za ulogu jeste da me ponize rečima: „Nikada ovde nećeš igrati, ne uklapaš se u estetiku pozorišta”, ili „gde piše da ti ovde moraš da igraš”. Onda mene i moje kolege, koji u tom trenutku nisu podobni, okače na stub srama, jer nemam nijednu predstavu. Dolaskom Tamare Vučković stvari se, čini mi se, menjaju na bolje, nadam se da će tako i ostati – naglašava Vesna Stanković Milekić.

Kod nas u JDP-u, priča naša sagovornica, situacija je bila sledeća: napravi se podela za novu predstavu, a od 15 uloga gostujući glumci dobiju 12.

– Ne može neko da mi kaže da ne mogu da igram baš ništa, pa makar da unesem tacnu na scenu, da opravdam bar onaj novogodišnji paketić što uzmem za decu, naglašava umetnica. – Ali možda mi je uprava kuće na neki način učinili uslugu, jer sam se nezadovoljna statusom u svom pozorištu, okrenula samostalnom radu. Naučila sam da pišem, režiram, produciram predstave i moja pozorišna scena je postalo svako mesto u Srbiji, gde redovno idem da igram predstave. Gotovo da nema mesta većeg, ili manjeg u kome nisam gostovala. Time opravdavam devizu: „Ono šte te ne ubije, ojača te!”, kaže umetnica.