Iskustva manufakture čiode

Mogli bismo da tvrdimo da je moderna ekonomija nastala pre 2.500 godina kada je Aristotel u delu „Politika” pisao o razmeni i dao primer razmene jedne kuće za pet kreveta, mada se njen početak najčešće vezuje za 1776. kada je Adam Smit objavio epohalno delo „Bogatstvo naroda” i na primeru manufakture čioda pisao o podeli rada.

Kako god, ekonomija kao društveni progres i nauka je nedeljiva i jedinstvena. Njen razvoj je neprekidan, baš kao i uspon ljudske civilizacije.

Tačno je takođe da je njen razvoj istovremeno i skokovit, revolucionaran i postepen. Oni koji tvrde suprotno vođeni su idejnom i praktičnom isključivošću koja podseća na one verske.

Nobelovac Stiglic je ovih dana ustalasao svetsku javnost kritikom tržišnog fundamentalizma i gramzivog kapitalizma – o čemu je među prvima u 20. veku vizionarski govorio rimski papa Jovan Pavle Drugi.

Dva primera potkrepljuju ono o čemu govori i piše intelektualna javnost u svetu pružajući otpor i kod nas dominantnoj autističnoj ekonomiji i diktatu „Samo jedne ekonomske teorije”..

Želim da pokažem da se ne radi ni o kakvoj novoj ekonomiji, već o povratku na stare tradicije smitijanske ekonomije oslonjene na proizvodnju i rad.

Ako je tako, a jeste, onda to još više važi i za tehnokratske dnevne projekte fiskalne reforme ili novog modela rasta kojima se zasipaju ovdašnji građani.

Ti modeli se predstavljaju kao nekakvi spasonosni putevi rešavanja krize i ne bez namere su odvojeni od vizije društva i ekonomije kome treba stremiti. A ona je bila, i dalje ostaje leseferovski politički i ekonomski poredak koji je odgovoran za sadašnju ekonomsku, a sve više društvenu krizu u svetu, čiji intenzitet se svakim danom uvećava i u Srbiji.

PRIMER PRVI – Proizvodnja

Privredni rast počiva na akumulaciji kapitala i podeli rada. Teorija privrednog razvoja britanskih klasičara usredsređena je na akumulirani višak i njegovo proizvodno investiranje. Kada je višak pozitivna i rastuća veličina društvo napreduje, nalazi se na uzlaznoj putanji. Tempo tog razvoja je važniji od veličine bogatstva u datom trenutku. To potvrđuje priča o zecu i kornjači, ili usponu Kine koja hoda na dve noge, proizvodi dovoljno dobro i nije joj važno da li je mačka siva ili crna važno je da lovi miševe.

Osnovna pokretačka snaga u Smitovoj teoriji je proizvodni rad i nastojanje da društvo dođe i da se održi u zoni rastućih prinosa kada „deset puta više radnika stvara stotinu puta veći proizvod”.

Razvijajući se u vreme prve velike revolucije u fizici – Njutnove mehanike – klasičari su u ekonomiju uneli razgraničenje proizvodnog i neproizvodnog rada. Njihova teorija pripada Proizvodnoj liniji istraživanja, potisnutoj i zaboravljenoj tokom druge polovine 20. veka u korist neumerene vere u svemoć tržišta.

To potvrđuje naredna tabela:

Društvo i ekonomija na temeljima tržišnog fundamentalizma pripadaju drugoj, razmenskoj liniji istraživanja u čijem središtu su pojedinac, potrošnja, tražnja, cene.

Ne treba se onda čuditi kreditnoj krizi, prezaduženosti, dominaciji finansijskih institucija, novca. Proizvodiće neko drugi, a mi ćemo se bogatiti. Kao u poslovici: „Neka drugi ratuju a ti srećna Austrijo udaj se i ženi”.

Zapadnoevropska civilizacija i ekonomija svoje je utemeljenje tražila u razmenskoj, a istočna (Kina, Indija, ASEAN, Brazil) u proizvodnoj liniji istraživanja.

Sada je vreme, ocenjuju visokorazvijene zapadne zemlje da se to promeni, da se smitijanski pokrenu rast, investicije, inovacije, onemoguće špekulacije i podstakne proizvodni rad.

A šta ćemo mi?

PRIMER DRUGI – Rad stvaralac vrednosti

U svetu se odnosi rada i kapitala sve više utemeljuju na postfordizmu koji podrazumeva odnose kooperacije radnika i menadžmenta unutar mreža partnerstva i saradnje. Postfordizam se usredsređuje na uvećavanje fleksibilnosti i inovativnosti preduzeća i privrede zarad dinamičkih strukturnih promena.

Kooperacija je centralni oslonac industrijskih kompleksa, a ispoljava se u sledećem:

1. akteri u mrežnim odnosima približno su jednake snage

2. konflikti se razrešavaju na bazi reciprociteta

3. odnosi su otvoreni i donose korist svima

4. akteri su istinski međuzavisni

5. stabilnost odnosa svih aktera čiji su interesi dugoročni 6. razmena dobara i usluga na bazi uzajamnosti

7. alokacija vrednosti na sve aktere

Verujem da su ova dva primera ohrabrujuća i da otvaraju perspektive rešavanja krize. To je ono o čemu se danas govori u svetu i mi u Srbiji o tome moramo da razmišljamo i da tako i postupamo.

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu