U Kini Srpkinja, u Srbiji Kineskinja

Desetak dana koliko je ovog leta provela u Beogradu, Anđelika Maglić se predstavljala da je iz Kine, zbunjujući nove poznanike srpskim prezimenom, nekineskim licem i – savršenim engleskim. I nije lagala. Ima američki pasoš, poreklom je Srpkinja, ali Kina je njen novi dom.

– Kao što neki Kinez ode u Ameriku i pozapadnjači se, tako sam se ja poistočnjačila – kaže Anđelika (23), studentkinja dizajna.

Poslednjih pet godina živi u gradu Handžou, na sat vožnje od Šangaja. U najmnogoljudnijoj zemlji sveta ne oseća se kao stranac, već neko ko tamo pripada. Dom je, kaže, tamo gde je srce, a ono je trenutno u Kini.

Kineski je za kratko vreme tako dobro savladala da je ponekad pitaju iz kog je dela Kine. Kada kaže da je poreklom iz Srbije, niko ne pita gde je to. Odmah kažu „Valter”. Anđeliki nije naravno bilo jasno ko je Valter ni zašto je toliko popularan u Kini.

Rođena je u Njujorku, odrasla u Los Anđelesu, a srpski intenzivno uči leti kad dođe kod bake u Beograd. Harizmatična devojka krupnih crnih očiju i duge kestenjaste kose, ćerka je našeg poznatog nuklearnog fizičara Bogdana Maglića, koji trenutno u SAD radi na nekoliko izuma, uključujući detektor bombi. Majka Viktorija Vesna Bulajić je šef katedre za umetnost na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, a deda joj je bio dr Milan Bulajić, koji je ceo život posvetio proučavanju problema genocida.

Posle završene srednje škole u Kaliforniji, Anđelika je 2008. spakovala kofere i uputila se u zemlju čije je simbole kao devojčica crtala u dnevniku – zmajeve i znake horoskopa. Dve godine kasnije je osvojila drugo mesto u jednoj verziji kineskog „Idola”, ali pevanje je samo jedan od njenih talenata.

Govori četiri jezika – engleski, španski, kineski i srpski – a služi se francuskim i italijanskim. Za četiri godine je stigla do osmog nivoa znanja kineskog, a posle samo osam meseci znala ga je dovoljno dobro da prođe prijemne na umetničkoj akademiji i univerzitetu.

Trenutno je na drugoj godini studija dizajna. Paralelno radi kao nastavnik u dvojezičnoj školi u koju đaci, uzrasta od 6 do 14 godina, dolaze posle redovne škole. To je u gradu u kom živi jedinstven program i izaziva veliku pažnju kineskih medija.

– Za dete koje je zakovano u sistem školstva, kao što je kineski, veoma je važno da posle nastave i vikendom može da istražuje svoja interesovanja – kaže Anđelika.

Kina je, dodaje, zaista zemlja ogromne konkurencije i „majki tigrica”, koje vrše pritisak na potomke kako bi u obrazovanju dostigli najviše domete.

– U poređenju sa kineskim, američko školstvo mi deluje prelako. Pomalo se nerviram kad odem u SAD, jer tamo život teče sporo u odnosu na Kinu.

Od škole zarađuje, a iz hobija peva i pleše.

– Ne zbog novca nego zbog biografije. Konkurencija je ogromna, pa moramo da imamo sjajnu biografiju kad diplomiramo. U Kini nema ničeg boljeg od svih desetki. Ljudi neće da se druže s tobom ako nemaš dobre ocene, dok je u SAD suprotno.

U budućnosti sebe vidi u nekoj vrsti izvođačke umetnosti i diplomatiji, jer dobro komunicira, a veruje da će budućnost zavisiti od razumevanja različitih kultura.

Na pitanje da li može da bude neko ko će graditi spone između Kine, Amerike i Srbije, odgovora:

– Mislim da to sve vreme i radim.