O holokaustu i posledicama

Poznati pisac Filip David je koscenarista novog filma Gorana Paskaljevića „Kad svane dan”, našeg kandidata za Oskara za strani film. Posle pretpremijere,  održane u Kragujevcu, za njega su najveći kompliment bile reči: „Ovo je film koji govori o nasilju, a u njemu nasilja uopšte nema. Pretežno dramskim sredstvima ispričana je tragična sudbina glavnog junaka, u koju kao da su se slile i hiljade drugih, istih ili sličnih, a neke su iz samog piščevog porodičnog kruga. Na takvom iskustvu slagan je ovaj istorijski ’mozaik’ o holokaustu i posledicama.”

Taj filmski junak stari je profesor muzike koji u svom poznom dobu otkriva da ljudi za koje je dugo mislio da su mu roditelji to nisu bili i da su njegovi pravi roditelji, Jevreji, početkom rata bili žrtve nemačkog logora s one strane Save – na Starom sajmištu. U jednoj kutiji tamo zakopanoj, i posle mnogo godina slučajno nađenoj, bila je sačuvana istina o stradanju jedne porodice. Pošto je otac takođe bio muzičar, u toj maloj „ostavštini” bila je i jedna njegova nedovršena kompozicija. Shvativši da gotovo nema onih koji bi mu mogli pomoći u daljem traganju za sopstvenim identitetom, profesoru-sinu postaje opsesivna želja da sam završi tu kompoziciju i da ona jednom bude izvedena na tom tužnom mestu, ali u ambijentu drugačijem od sadašnjeg. U memorijalnom centru o kome neki sanjaju, a drugi samo pričaju.

– Ako bude postojala ta kompozicija to znači da ima traga da je postojala i ta porodica – kaže Filip David. – Mislim da bi se gotovo isto moglo reći i za mesto stradanja te porodice, koje je neadekvatno obeleženo i, manje-više, prepušteno zaboravu. Skoro kao da ga nije ni bilo. A te oštre beogradske zime 1941–1942, kada su se i reke zaledile, neki su od hladnoće i gladi umirali u samom logoru zvanom Juden lager Zemlin, dok su drugi umoreni gasom u kamionima-dušegupkama, koji su bili generalna proba za ono što će se dešavati u Aušvicu. Za samo tri meseca tu je likvidirano oko šest i po hiljada Jevreja – žena, dece i staraca – i nekoliko stotina Roma. A kasnije su tu dovodili zatvorenike i prosleđivali ih u razne logore Evrope.

Filmska priča ima duboke osnove u stvarnim događajima onih koji su preživeli holokaust. Pisac kaže da je i jedna njegova sestra takođe bila spasena zahvaljujući hrabrosti, dobroti i plemenitosti ljudi spremnih da žrtvuju i svoj život spasavajući nečije dete. Neki Jevreji, videvši šta im se sprema, molili su svoje prijatelje, a ponekad i nepoznate ljude, da im ostave na čuvanje svoju decu. Mnogi ih više nikad nisu videli. U tim slučajevima, kad se rat završio, ti novi roditelji često nisu deci ni rekli istinu o njihovom poreklu, strahujući da će to tragično saznanje za njih biti prebolno.

Filip David nam je ispričao i „svoju” ratnu priču:

– Većina moje porodice završila je na streljanju u Kragujevcu, na Starom sajmištu, u Jasenovcu... Moj otac se pridružio partizanima, a majku i mene sakrio je u jednoj kući u sremskom selu Manđelos. I takav sasvim mali, ja sam bio naučen da kažem da se zovem Fića Kalinić i da je moj tata taj naš domaćin, čuvar stoke na kraju sela. I danas sam fasciniran činjenicom da su u selu znali ko smo i da nas niko nije potkazao. Skoro je neverovatno kako smo uopšte ostali živi. Ratne drame ovakvih porodica imale su i onaj strašni epilog: morali su se suočiti sa istinom da mnogih njima bliskih više nema. Kada je moja majka, pred kraj rata, saznala da su gotovo svi iz njene velike porodice likvidirani u Kragujevcu, ona je bukvalno izgubila moć govora i tri meseca bila u takvom stanju.

„Kad svane dan” je jedna jednostavno ispričana priča o teškim ljudskim dramama, priča sa emocijom... I sa suzama u publici, na kraju. Za neke veće filmske „operacije” sredstava se nije imalo. Projekat je, inače, pomoglo Ministarstvo kulture i kompanija „Cepter”, ali ne, kaže David, i neki za koje su bili sigurni da će ih pomoći. Film realizovan u saradnji sa francuskim i hrvatskim producentom svoju zvaničnu premijeru imaće na festivalu u Torontu, u glavnoj sekciji, rezervisanoj za najveće reditelje, već je pozvan i na festivale u Valjadolidu i Njujorku, a svanuće i dan kada će deliti Oskare... Ko zna šta on nosi?

----------------------------------------------

Knjiga jedne generacije

Kao što je junak filma „Kad svane dan” postavio sebi zadatak da privede kraju očevu nedovršenu kompoziciju, tako je i Filip David, slično njemu, naložio sebi da mora dovršiti knjigu na kojoj dugo radi. Ona bi spojila davno ratno i ovo današnje vreme, sa svim svojim istinama. Pisac kaže da je zahtev dosta komplikovan i da već nekoliko godina traga za „čvrstom” konstrukcijom tog književnog mosta između dva vremena u čijem je središtu tema holokausta. Za njega je to i knjiga njegove generacije, rođenih uoči rata. Na neki način i testamentarna.

 –Preambiciozno možda – klima glavom pisac. – Sve je manje ljudi koji su svedoci nekih dešavanja i nema se previše vremena za takvu knjigu. Slična situacija kao u filmu.

----------------------------------------------

Nekad smo išli stopama Bi-Bi-Sija

Četvrt veka Filip David radio je u TV Beograd i dosta godina bio urednik Dramskog programa, u kome su proizvedene stotine drama (i filmova). Jedan od tih mnogih naslova je „Legenda o lapotu” (1972), kratki film, prvenac mladog reditelja, praškog đaka, Gorana Paskaljevića. Od tada traje duga i plodna saradnja dvojice umetnika. U značajnom broju dela u Paskaljevićevoj filmografiji („Zemaljski dani teku”, „Poseban tretman”, „Suton”, „Bure baruta”, „San zimske noći”...) postoji i ime Davidovo, kao scenariste, saradnika na scenariju, dramaturga ili urednika.

One bogate dramske produkcije u televiziji već dugo nema. Umesto drama pisani su i oni poznati otkazi devedesetih – Filipu Davidu među prvima. Danas samo gledalac, on o programu svoje bivše kuće kaže:

– Nekad je ta kuća išla stopama Bi-Bi-Sija, držala visok kulturni nivo programa i edukovala široki auditorijum. Ona je danas promenila svoje lice, a to nije smela. Trka sa komercijalnim stanicama i rejting postali su joj najvažniji.