Mala Belika Britanija (3)

Prođe i Olimpijada, hvala Bogu! Ni dve nedelje nakon završetka, ne može da se diše od samozadovoljnih komentara u svim medijima o uspehu GB-Tima – uspehu koji je usledio nakon „napornog i samopregornog rada uz minimalne investicije britanske Vlade.“

Uzgred, „minimalne i nedovoljne investicije“ iznosile su „tričavih četrdeset miliona funti na godišnjem nivou“ samo za sportiste, dok je za prateće ceremonije i olimpijsko selo, koje po planu treba da bude revitaliziovano, utrošeno dodatnih devet milijardi. Mislim, nemam ništa protiv da se ljudi ponose svojim uspehom, ali ovoliko preterivanja prelazi već granice dobrog ukusa.

SVE vreme tokom igara, SVE vesti odnosile su se na sjaj britanskih zlatnih medalja, pogotovu iz tako važnih sportova kao što je dresaža konja i pucanje u pokretnu metu, koja se pri pogotku rasprne u roze prah. Ne želim da zvučim cinično, ali stvarno ima razlike između sportova koji se igraju kroz sistem kvalifikacije i onih koji se igraju jedan dan. Babe i žabe! Ali, medalja je medalja i važno je da sija i da se njome hvali na sav glas!

Ono što mi je MNOGO zasmetalo bio je oprobani medijski recept zamene teza: najpre se objavi broj nagrada, pa onda uslede velike medijske priče o „požrtvovanju i napornom radu sportista“, koji su „uz minimalne i skoro nepostojeće uslove za rad i treniranje, uspeli da stanu rame uz rame sa neprikosnovenim olimpijskim silama.“ A tek lakrdija oko suvenira! U roku od dva dana po osvajanju, mogle su se naći u prodaji replike medalja, šolje, posteri, a čak je počelo i izdavanje knjiga!

Cela priča oko Olimpijade bila je jedna velika cirkuska predstava koja je služila „razvijanju nacionalne svesti“ kod Britanaca. Sve je bilo dobro isplanirano i uigrano, kao nekada pronošenje Štafete mladosti kroz Jugoslaviju.

Poput Titove štafete u Jugoslaviji, baklju su kroz Britaniju nosili i stari i mladi, invalidi i trudnice, pripadnici svih britanskih „naroda i narodnosti“ a sve u cilju podizanja duha solidarnosti i multikulturalizma među običnim svetom. Nastavilo se specijalnim izdanjima novina, koja se, evo, još uvek štampaju, a završnica svega je velika akcija na nacionalnom nivou o podizanju svesti o potrebama za bavljenjem sportom.

Dotukao me je neverovatno visok nivo arogancije ovdašnjih medija i beskrupulozna manipulacija patriotizmom. Razumem ja, ponavljam, ponos i potrebu da se istakne uspeh individualnih i timskih sportova, ali ne razumem zašto se to radi na krajnje perfidan način. Zaboga, o kojim to „minimalnim sredstvima i uslovima rada“ ovdašnji mediji pričaju? Kad sam mojim najbližim prijateljima ovde prevela priču o uslovima u kojima živi i trenira Milica Mandić, ponovo mi nisu verovali.

Istina, iz sasvim razumljivih razloga mediji se ovde nisu preterano bavili našim sportistima, pa ni Đokovićem, za koga su u dva navrata uspeli da „procede“ kako mu je medalja veoma važna, jer on „s ponosom ističe da je Srbin“ i da „pokazuje izvesnu nežnost kada se uvije u srpsku zastavu“ i kako „fanatično voli Beograd.“ Utoliko više zadovoljstva kad je izgubio od Del Potra i skoro delirijum kad je Mari na volšeban način savladao Federera u finalu.

E, sad! Ja sam se nervirala, pa nervirala, kao i svi. Kako sam olimpijske igre prestala da gledam odavno, ovo mi je bilo nužno zlo, jer nisam nikako mogla da ih izbegnem. Naravno, velike mečeve GB-tima gledala sam u loklanom kafiću, na velikom ekranu, zavaljena u udobnu sofu, sa sve pozerskom čašom hladnog belog vina u ruci. U miru kuće, kroz naše medije, pratila sam sunovrat našeg sadašnjeg olimpijskog tima i bilo mi je žao i Novaka i vaterpolista, ali još više mi je bilo žao što se moj omiljeni sport, košarka, još uvek nije oporavio od smene generacije iz 2004. Dok sam sa ovdašnjim društvom igre gledala na „civilizovan način“, tj. hladno i suzdržano, uz pomenuto vino, malo je falilo da moj lap-top strada kad je Novak izgubio od Federera.

Uhvatila sam sebe kako upoređujem osećaj gledanja velikih mečeva ovde i u Srbiji. Stalno su mi navirale slike olimpijskih igara u kojima smo učestvovali u poslednjih dvadeset godina. Igre 1996. pamtim po košarci i spremanju uslovnog ispita za narednu godinu studija. Isto nije bilo para, isto je Srbija bila „obeležena“ zemlja i isto su svi mladi sanjali da pobegnu iz zemlje kako bi se „domogli pristojnog života.“

Tih dana, moji drugari sa studija i ja smo utakmice gledali u bašti tašmajdanske „Madere“, koja je onda još bila zaostala relikvija SFRJ ere, sa sve polomljenim plastičnim stolicama i kariranim stolnjacima sa strateški raspoređenim rupama od opušaka od cigareta. Uglavnom nismo imali novaca za pivo ili kolu (koka-kola nije bila dostupna, već bismo se slupili oko jednog ili dva stola, naručili zajednički flašu kisele vode, što je bio uslov da nas puste da gledamo utakmicu, i eventualno prokrijumčarili plastičnu „dvolitarku“ piva, kako bi se „zalila“ pobeda. Sve se plaćalo udruženim sredstvima.

Ovde, čak i kad su naši sportisti dobijali (npr, kad smo potopili Britance u vaterpolu u ranoj fazi igara), osećaj nije bio isti, kao onda sa mojim drugarima u „Maderi.“ Čak ni kada je bilo prenosa Novakovih mečeva i kada je „Đokrs“, kako ga moji poznanici ovde zovu, pobeđivao, neka neprijatna atmosfera obavijala se oko celokupne srpske sportske ekspedicije. Ne verujem da je to zbog toga što ovde publika zdušno navija za sve Novakove protivnike, nego zato što su mi PUNO nedostajali moji drugari. Nije bilo Flajsa da komentariše komentatora, Makija da podbada i Cveleta da ubacuje cinične asistencije, Angeline da se nervira i skače sa stolice pri svakom promašaju i Filipa da na sve gleda duboko dostojanstveno i smireno. Ukratko, nostalgija me je udarila u najnezgodnijem trenutku i na najperfidniji mogući način.

Medijska pompa koja je okružila britanske sportiste i strahovito negativna kritika našeg tima u domaćim medijima izazvala je u meni bujicu kontradiktornih osećanja: od sete i razneženosti, do očaja zbog duboke krize koja razara Srbiju već više od dvadeset godina. Dve decenije koje bi trebalo da pokažu kako se sve promenilo, pokazale su da je sve ostalo isto.

Košarkaška reprezentacija više ne pobeđuje američki „tim snova“, „Madera“ je postala mesto gde se okuplja beogradski Nuovo Rish i diplomatski kor, a studenti i dalje sanjaju da odu u „bolji život preko grane.“ Srbija je i dalje na listi zemalja koje je poželjno pljuvati, kada je potrebno lečiti sopstvenu ksenofobiju, rasizam i versku netrpeljivost i dalje nema govora o oporavku države i njenih institucija.

I ponovo mi je bilo žao naših sportista. Dvadeset godina nejenjavajuće krize, negativne slike o sebi i svojoj državi, servirane od strane medija, kao i nemogućnost da se vidi izlaz, koji po svim teorijama logike MORA da postoji, makoliko mali, učinilo je da prestane samokontrola prilikom izliva emocija. Makar se radilo samo o sportu.

I, dok s jedne strane, britanski establišment „orkestrira“ solidarnost i cementira ga novcem koji, uprkos kukanju, ipak imaju napretek, dotle se Srbija bori da sa budžetom od oko milion funti postigne što bolji uspeh na sledećim igrama. Možemo li se nadati oporavku srpskog sporta, pa i moje košarke? Cumnjam, jer kad su se upoređivale babe i žabe? Ali jednoj stvari se duboko i iskreno nadam – da ćemo uspeti da povratimo poljuljano samopoštovanje i početi da cenimo ono što nam je ostalo od države. I džaba meni moji novi poznanici i lepi kafići sa plazma-ekranima veličine malog bioskopa, meni nedostaju moji drugari i njihove šale, makar servirane na probušenim stolnjacima oronule „Madere.“