Rampa evropskoj Ukrajini

„Ukrajina, za sada, nije spremna da uđe u Evropsku uniju. A kada će to biti, nemoguće je proceniti“.

To je stav ambasadora EU u Kijevu Žoze Manuel Pinto Teiseira koji ističe: „U sadašnjim uslovima bilo bi veoma složeno potpisati Dogovor o asocijaciji. Za tako nešto neophodna je saglasnost svih država članica Unije. A imajući u vidu aktuelnu situaciju u Ukrajini, mnoge od njih na to nisu spremne“.

Teiseira svoj stav potkrepljuje, po svemu neuobičajenom, zamerkom Ukrajincima: da nisu dovoljno skloni demokratiji. Takav zaključak izvodi iz činjenice da u zemlji, trenutno, deluje samo jedan zaista jak politički vođa – predsednik Viktor Janukovič. Ostali, a pre svih nekadašnji lideri, takozvane, „Narandžaste revolucije“ (novembar 2004–januar 2005) – bivši šef države Viktor Juščenko i bivša premijerka Julija Timošenko – kao da su bačeni na marginu političkog života. Prvi kao izborni gubitnik, druga kao zatočenik, koji služi kaznu zbog finansijskih malverzacija koje je, kako joj se stavlja na dušu, činila u vreme dok je vodila državne poslove.

I dok Juščenkova sudbina mnogo ne pogađa Evropljane, neprilike u kojima se našla Timošenkova kao da su postale jedan od glavnih aduta u pritiscima Brisela na Kijev. Sudeći, naime, prema izuzetnoj medijskoj pažnji koja je na Zapadu posvećena njenom slučaju, čini se da je EU spremna da zaštiti utamničenu bivšu premijerku, pa makar se, na neodređeno vreme, odrekla prijema bivše sovjetske republike u svoje redove.

U pozadini takvog stava, međutim, stoje mnogo pragmatičniji razlozi: ulazak druge po veličini evropske države u EU neminovno bi poremetio odnos snaga među dosadašnjim članicama. To više ne bi bilo pitanje samo ekonomske ili političke moći, ili geografske veličine, već i nacionalnog ponosa. Jednako starosedelaca i pridošlica. Da li je sve navedeno imao na umu i Teiseira kada je izrekao da nisu sve članice evropske porodice jednako naklonjene onome što rade vlasti u Kijevu?

Sa druge strane, mnoge u Evropi kao da i dalje plaši to što je Ukrajina (do 1991) bila deo velikog Sovjetskog saveza, što u njoj i danas živi više od 17 procenata Rusa, što je ruski jezik jednako „domaći“ kao i ukrajinski, a ekonomije dve države u mnogo čemu komplementarne. Ne manje važna činjenica je i to što preko Ukrajine u Evropu svake godine teku milijarde kubnih metara gasa. Sve to rađa sumnje da bi se ulaskom Ukrajine u evropsku porodicu na mala vrata provukao i „duh Rusije”. A na takvu mogućnost na zapadu kontinenta ne gledaju sa preteranim oduševljenjem, ma koliko se zaklinjali u saradnju sa velikim susedom na istoku.

Čini se ipak da nadležni u EU više muku muče sa time kako da pronađu pravi ključ po kojem bi u svoje redove uvrstili i one koji razmišljaju – drugačije. Osnovna poruka koja se upućuje kandidatima za članstvo je sledeća: „Mi primamo vas, a ne vi nas. Moraćete da igrate prema našim pravilima“.

Ovo bi, naravno, imalo smisla da ne navodi na pomisao kako su na Zapadu ubeđeni da imaju jedan i neprikosnoveni odgovor na svako životno pitanje. I da im, u skladu sa time, nije potrebna tuđa pamet. Na stranu što takvo razmišljanje nije u saglasnosti sa pluralizmom ideja u koje se u EU toliko zaklinju. U krajnjem slučaju, nije u saglasnosti ni sa proklamovanim načelom slobode mišljenja i delanja.

Ali čak i da je prihvatljivo, uslov je da se primenjuje dosledno. Što, kako kazuju činjenice, nije baš uvek slučaj. Uostalom ta i takva EU jasno je podeljena na one koji su „evropskiji“ od drugih, i koji su sebi, sopstvenom pameću ali i sticajem povoljnih okolnosti, prigrabili pravo da odlučuju o sudbinama ostalih. Posebno onih koji su finansijski posrnuli.

Tačno je i to da se ispunjavanje uslova za ulazak neke zemlje u EU, a koji su daleko konkretniji što je kandidat dalje od prijema, tokom tog procesa ponešto relativizuju. To zainteresovanima daje određenu nadu ali, istovremeno, „starosedeocima“ pruža mogućnost da, kroz prijem novog kandidata, ostvare svoje konkretnije interese. Upravo onako kako je to natuknuo Teiseira.

Proces dosadašnjeg prijema pokazao je da svaka zemlja, nečlanica, ima svoje specifične „kočnice ka Evropi“. Za Ukrajinu, jedna od takvih je sudbina Julije Timošenko. Nije, dakle, u pitanju privrženost druge po veličini države na kontinentu „suštinskim evropskim vrednostima“. Nije u pitanju ni spremnost na ekonomsku saradnju, a Evropljanima su proizvodi iz bivše sovjetske republike, posebno poljoprivredni, i te kako potrebni. Čak ni aktuelna vlast u Kijevu nije preterano naklonjena evropskom strateškom takmacu – Rusiji...

Briga za Timošenkovu potrebna je Evropljanima da bi zastali i dobro razmislili šta, zaista, hoće od Ukrajine. Ali to je onda trebalo da kažu i utamničenoj bivšoj premijerki…