Gvozdeni Putin

OFANZIVA ŠARMA američkog predsednika Džordža Buša možda je i drugi naziv za njegov poziv ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da se susretnu na porodičnom posedu Bušovih u Kenebankportu, čast i priliku koju do sada nije imao nijedan drugi strani lider. Dođe mu to kao da Buš pokušava da igra ulogu zavodnika, iako sve pretpostavke nagoveštavaju da i od tog druženja na porodičnom posedu neće ispasti mnogo. Istina, simbolika je važna u politici, ona često krije i pravu poruku, ali su razlike između Vašingtona i Moskve trenutno takve da se sledeći dani mogu označiti i kao kraj ere unipolarnog sveta i kao povratak bipolarnosti.

Jer, Bušova je doktrina militantnog mesijanizma propala, administracija je prihvatila realizam, koji je, zapravo, uvek i bio lek za mamurluk američke spoljne politike koja, kako kaže Ajvan Iland, počiva na nizu nejasnih pretpostavki, koje podržavaju i demokrate i republikanci, a isto mišljenje deli i većina američkog stanovništva. Klasičan sindrom "drugog mandata" kod predsednika Buša sada je očit i po pitanju protokola iz Kjota, pa "bušisti" priznaju da ugljen-dioksid, ipak, ima neke veze i sa klimom...

VLADIMIR PUTIN JE ODMAH POSLE SUSRETA SA BUŠOM u Sloveniji u junu 2001. godine jasno upozorio da će pocepati postojeće ugovore o kontroli naoružanja i da će Rusija postaviti nezavisno usmerene nuklearne bojeve glave na projektile tipa "topolj" i "bulava" ukoliko Amerikanci nastave da krše odredbe sporazuma o ABM iz 1972. godine, koji inače Rusija smatra osnovom za sve kasnije sporazume o kontroli naoružanja. Prošlo je od tada punih šest godina. Amerikanci insistiraju da u Poljskoj i Češkoj instaliraju deo programa "Rata zvezda", čime nesumnjivo narušavaju stratešku ravnotežu u Evropi, isto onako kao što je to početkom osamdesetih godina prošlog veka uradio i SSSR postavljajući rakete srednjeg dometa SS-20, zbog čega su onda SAD postavile svoje projektile "peršing-2" i krstareće rakete na tlu Evrope.

Unilateralna američka odluka izazvala je, dakle, ruski vojni odgovor. Taj se potez Moskve može analizirati i u kontekstu najnovijih događaja u Ukrajini. Naime, Ukrajina, kao i svaka druga zemlja ima pravo da se pridruži svakom savezu kojem želi, pa tako i NATO-u. Međutim, ponekad elita ima tendenciju da bude iracionalna, čak i suicidna. Zapravo, pronatovska frakcija u Ukrajini kao da nema viziju o ukrajinskoj državnosti, ili ne razmišlja o ozbiljnim posledicama ulaska Ukrajine u NATO. Kome treba još jedna Jugoslavija u današnjoj Ukrajini? Novi veštački luk nestabilnosti duž rusko-ukrajinske granice, koji može samo da obnovi apsurdnu verziju starog blokovskog rivalstva. Jer, danas između Rusije i Ukrajine granica je još uvek skoro formalna i postoji uglavnom na papiru i u glavama i džepovima promućurnih carinika. Mogućim ulaskom u NATO, Ukrajina će tu granicu utvrditi i bodljikavom žicom i onda nastaju problemi. Milioni ljudi biće porodično razdvojeno, Rusija će prestati da sarađuje u mnogim važnim projektima, milioni ljudi ostaće bez posla, a brojni sukobi neizbežno će probuditi do sada uspavani duh sindroma podeljene nacije...

SASTANCI ŠEFOVA VLADA I MINISTARA SPOLjNjIH POSLOVA NATO prerastaju sve češće u uvode za samite G-8, ili u javne spektakle svih raznorodnih pridruženih članova. Nije ni čudno, jer se u sedištu NATO sve više bave perifernim, u suštini psihološkim aktivnostima kao što je program "Partnerstvo za mir" i mnoštvom drugih, koje imaju tek daleku vezu sa osnovnom misijom NATO, što sve razvodnjava funkcije Saveza. Ako NATO želi da opstane kao nešto više od suvenira jednog perioda na svom zalasku, on mora odgovoriti na najmanje dva pitanja. Kako definisati strateške pretnje u 21. veku, i kojim se to političkim promenama opirati iz bezbednosnih razloga?

Bez odgovora na ta dva pitanja NATO sve više služi u liturgijske svrhe na periodičnim glamuroznim sastancima svojih lidera.