Od Straduna do Skadarlije

Stradun, za one, koje to interesuje, ukoliko ga u međuvremenu nisu pohodili,isti je onakav kakvim su ga ostavili i zapamtili.Kamen, uveče, još je topao od sunca, miris ribe širi se od okolnih skalina, žamore prolaznici, zvonom zelenci označavaju sate... Vreme prolazi, leto jenjava. Čeka se kiša da se slije u cvetove agava, i, onda, kao što peva Arsen Dedić: „Ljetu je kraj”. Ali, šlager još do kraja nije otpevan, još ne...

Sjajnom izvedbom Mocartovog „Rekvijema” u Dominikanskoj crkvi nagovešten je kraj Dubrovačkih letnjih igara koje su započele 10. jula Gundulićevom himnom slobodi, a 63. po redu Igre završene su 25. avgusta ispred crkve Svetog Vlaha, zaštitnika renesansnog Grada. Piše se velikim slovom, a zna se na koji grad se odnosi.

Uz more, dolazi se i do Petrovca na moru. Ubavo mesto, rekao bi Zuko Džumhur.

Na molu pecaroši. Na šetalištu, Beograđani, Nišlije, Čačani, Kragujevčani i puno Rusa. Jedan stari Rus, kao mužik ili kao „svrgnuti ruski knez”, kako bi rekao Kiš, sav beo kao sir, mršav, ali kočoperan, govori da je iz Moskve avionom stigao za oko tri sata. Neki Beograđani putovali su oko deset sati... i ćute. Kremlj, Staljin, Lenjin, izgovara, kao da recituje baćuška i „baj d vej“, pita koji narodi žive ovde?

Srbi, Crnogorci, Hrvati, Bošnjaci... kažu mu... A govore jednim jezikom, opet će, kao uzgred, baćuška.

Pecaroši na molu izvlačili su ribice, a metalni glas s megafona nudio je plovidbu brodićem „Delfin” sa staklenim, providnim dnom, da se vidi podvodni svet u dubini mora.

Došla je i dugo najavljivana „Petrovačka noć”. Još u toku popodneva je pečena skuša deljena uz pivo i komad hleba, džabe onima koji su čekali, neki su i po dva puta stajali u red.

U noći, jedna od glavnih zvezda bio je pevač Toni Cetinski... Neki su u gužvi videli glumca Bodu Ninkovića i druge više ili manje poznate likove. Fešta je trajala do četiri ujutro.

Putovanje na jug završava se povratkom u Beograd. Vozači obično staju u mestu Potoci, gde se prodaju suve smokve i grožđe.

Tu negde je pruga Beograd–Bar. Pesnik Duško Trifunović, čije pesme peva „Bijelo dugme”, putovao je njome i spavao u vozu jer nije imao gde.

Put vodi Crnom Gorom: Mojkovac, Kolašin, Bijelo Polje, a posle graničnog prelaza, uz Zlatar i Zlatibor. Dalje je Guča, gde su trubači letos svirali „Sa Ovčara i Kablara”.

Ni kapi kiše. Kukuruzi se osušili. Putnici gledaju polja, ćute.

Glas s radija Studio B, govori se o knjizi Slađane Milošević. Ona učestvuje u razgovoru.

„Pametna žena”, veli vozač. „Načitana...”, dodaje suvozač...

Klize točkovi ka Užicu koje više nije Titovo.

Nailazi silan talas. Virus. Virus politike od koga izgleda niko nije pelcovan.

Političke zadevice izazvao je Dragan Kolarević koji je još sredinom avgusta objavio tekst o Prvom srpskom ustanku u kulturi, ali žučna polemika se tek sada, posle ugašenih požara na Tari i Zlatiboru, razgoreva u Beogradu. Kolarević, znam čoveka, nikada nije bio ćutljiv, no, njegove reči, posebno u časopisu „Drama”, nisu imale širi odjek kao sada kada je pomoćnik ministra Brace Petkovića. Kap je, kažu, prelila čašu.

Oni koji su se našli na „Kolarevićevoj listi” žučno reaguju, među njima i Boris Tadić, traži se ostavka pomoćnika ministra, pod hitno. Ne pominju se delovi iz njegovog teksta, ni pitanje zašto se umetnici stranački svrstavaju, niti ono što autor u istom spornom tekstu piše o Krleži prognanom iz Beograda ili Krklecu i o Skadarliji .

Skadarlija... Đura Jakšić u bronzi, kod Bajlonija Baščaršijski sebilj, vino, muzika, tamburaši: „Miljacka”... „od sevdaha goreg jada nema...”.

Zakasnele, zalutale bajramske čestitke, stižu iz Sarajeva i u Beograd. Oni koji su ih slali, posle ramazanskog posta, uz đakonije, pri piću smetnuli s uma šta im vera nalaže.

A u Skadarliji, raspukla, razrovana turska kaldrma, pa da se polome i stoka i ljudi, rekao bi Andrić.

*Novinar i književnik