Flota bez kapetana

Krinica-Zdroj, Poljska – O onome o čemu se do pre četiri godine nije govorilo, potom je pominjano šapatom –sada sve bruji. Globalna kriza donela je socijalnu buru i razbila mit o strategijama razvoja koje su smatrane nejefikasnijim: one vode u pogrešnom pravcu.

Narasta saglasnost da mere kojima pribegavaju vlade kako bi suzbile ili pobedile krizu nagoveštavaju da kult nesputane slobode tržišta ne nudi recept ozdravljenja.

Svet je suočen s novom ekonomskom arhitekturom, stvoreni su novi balansi i debalansi, ali isključivi oslonac na nevidljivu ruku tržišta već je mnogima doneo glavobolju kakvu nisu očekivali.

Pokazuje se da „ekonomska čuda”, bilo u razvijenim ili ekonomijama u razvoju, ne opstaju u globalizovanoj stvarnosti krize, jedna je od poruka Ekonomskog foruma u ovom pitoresknom poljskom odmaralištu.

Da sve bude gore, nedostatak političkog i intelektualnog liderstva i deficit vizija kako rešiti krizu koja udara u središte sistema kapitalizma ne postoji samo na nivoima nacionalnih vlada ili regionalnih mehanizama. Globalne finansijske institucije takođe su pogođene krizom ideja i legitimiteta.

MMF je simptomatičan slučaj te vrste. Njegovi programi po perifernim zemljama Evrope, uključujući i nas, ostali su verni tradiciji prebacivanja ukupne cene ekonomskog oživljavanja na radnike i srednju klasu, dok su banke i elita koje su proizvele krizu zaštićene.

Gramziva neoliberalna ekonomija neizbežno marginalizuje milione ljudi u zemljama razvijenog kapitalizma i pravi „žrtve tranzicije” na evropskom istoku. Kriza je pojačala tenzije koje razaraju socijalno tkivo izbacujući u prvi plan nedostatak reprezentativnosti političkih sistema i politike.

Ali, dok se uspostavlja balans stagnacije, nezaposlenosti, socijalnih i političkih paraliza, na površinu isplivavaju turobni nus produkti doskora hvaljenih ekonomskih doktrina.

Kriza je pred nas bacila godine koje smo i mi proveli pod stigmom činjenice da je „nova država” nastala na grabežu. Mnoge frustracije, zavade i zlovolje proističu iz čina oslobođenja koji je oblikovao te „nove” evropske države i njihova društva: bio je to čin masovne pljačke, trenutak istorije kada su red i poredak zaglavili u nekom mračnom tunelu sa škiljavim svetlom na njegovom udaljenom kraju.

Narastaju frustracije običnog sveta izazvane zaduženošću, nedostatkom posla, ekonomskom nesigurnošću. Dok je država blagostanja sve češće meta napada, gledam kako se piše neka nova istorija: slavni sindikat Solidarnost više se ne bori protiv komunizma, već protiv kolateralnih šteta kapitalizma.

I tako, dok je Evropa mnogo više zaokupljena spasavanjem evra i stabilizacijom javnih finansija, socijalni bunt postaje nova stvarnost ne samo Istoka već i Zapada: od indignadosa u Španiji do „Pirata” u Nemačkoj.

Evropska kriza pokazala je takođe da je nemoguće odvojiti odgovornost elita i lidera od odgovornosti birača koji na teškoće reaguju tako što se ili okreću ka populističkim i izolacionističkim vrednostima ili upadaju u apatiju.

Čak i najstabilnije, najuređenije i najstaloženije evropske države – poput Finske, Danske ili Holandije – dobijaju stranke koje svoje temelje grade na borbi protiv imigracije, evroskepsi, strahu od evra, Šengena, islama, Balkana, Slovena, poljskih vodoinstalatera ili rumunskih zidara.

Utočište se sve češće traži u staroj, konvencionalnoj, nacionalnoj državi koja ima atribute poput granice, monete, carina. To je danas rudimentarna težnja evropskih ugroženih slojeva. Činjenica da im to nude ultradesni za posledicu ima da za njih glasaju.

Poznavaocima istorije 20. veka ova dinamika nije nepoznata. Podseća koliko takvi procesi mogu da budu opasni.

Slaba je uteha što niz populističkih, nasilnih nereda koji poslednjih godina drmaju Evropu od pariskih predgrađa preko Grčke do Britanije ima poreklo u „velikom konsenzusu”, u činjenici da Evropa više nema tradicionalnu levicu kroz koju bi se kanalisali interesi zapostavljenih.

Rekao bih da je dijagnoza teža. Tradicionalna glasačka baza koja je po uvreženom marksističkom obrascu morala da bude, i bila je, okosnica levice danas ima svog političkog predstavnika, ali taj predstavnik nije na levici. Naprotiv, on je na desnici. Prihvatio je neo-lib ekonomiju koja danas sabira sopstvene žrtve.

„Kapitalistički sistem nema šanse da preživi ovaj vek”, decidno je, u svom stilu, pred učesnicima Foruma u Krinici-Zdroj izjavio bivši lider Solidarnosti i bivši poljski predsednik Leh Valensa, optužujući vlasnike sredstava proizvodnje za sadašnju krizu. „Ukoliko svet ne učinimo pravičnijim, ja neću biti poslednji veliki revolucionar.”

Ima li lidera sposobnih da svoje države spasu „revolucionarnih scenarija”? Da li demokratija dovoljno favorizuje odgovorne ljude koji vode zemlje i institucije, one na koje može da se osloni u vremenima krize i bolnih reformi?

Ko i kako može da pomogne da preplovimo uzburkano more i da se dočepamo sigurnih obala Obećanog kopna prosperiteta. Tehnokrate ili vizionari?

Pažljivo pratim plenarne debate i obilazim razne panele posvećene temama Evrope u krizi. Slušam razne sadašnje i bivše lidere. Predsednike, premijere, ministre, bankare, glavne ekonomiste. Mnogo priče.

Znam šta su do sada radili. Takođe su mnogo pričali. O ugroženoj budućnosti zone evra, o Grčkoj, o evrobondovima, o događajima čije posledice niko nije u stanju da predvidi, čini se još manje da kontroliše.

Pitam se šta je starije: da li je ekonomska kriza razotkrila krizu liderstva ili je vakuum lidera napravio krizu? Jedno je izvesno: sa ovakvim liderima i ovakvom krizom, imate finansije i tržišta kakva imate.

Mnogo debata o politikama akcije: ima politike, nema akcije. U Evropi, kao i u Srbiji, nije vreme da se razgovara o stvarima koje ne mogu da se ostvare danas, koje ne mogu odmah da se sprovedu. Neophodno je delovanje.

Efikasno i kredibilno razrešavanje kriza podrazumeva i viziju. Posle dve godine neodlučnosti, rasprava, dopola razrađenih planova i propuštenih prilika, rezultat je da se ono što je eksplodiralo u Grčkoj pretvorilo u „majku evropskih kriza“. Čak i sada, kada je evrozona opasno blizu loma, lideri nastavljaju po starom. Mnogo reči, premalo vizija.

„Manje se plašim nemačke moći nego neaktivnosti”, kaže šef poljske diplomatije Radek Sikorski.

Potvrđuje se jedna stara istina: što je ekonomskog rasta manje u fizičkom prostoru, više ga je u onom verbalnom i virtuelnom. Usporene akcije raskrinkavaju slabašno liderstvo.

U poređenju s ne tako davnom istorijom, današnjim liderima Evrope nedostaje harizma. Čak i u slučaju Angele Merkel, koja je glavni ključar krize. Severni Evropljani hvale njenu beskompromisnost, južnjaci „kancelarku na steroidima” optužuju za nametanje drakonskih mera njihovim zemljama. Niko je ne hvali zbog liderskog umeća ili harizme.

Možda preterujem. Takvi kakvi su, neporediv s Vinstonom Čerčilom, Konradom Adenauerom, Šarlom de Golom ili Margaret Tačer, savremeni lideri Evrope ipak samo sprovode politike svojih zemalja – politike koje potvrđuju koliko su države-nacioni i dalje jake uprkos svim integracijama u kojima učestvuju.