Ta krupna reč revizionizam

Dijalog o osetljivim stvarima,kako sam ih i označiou mom tekstu (,,Politika”, 3. septembra),može da se vodi na različite načine i na različitim nivoima, ali uz uslov uvažavanja sagovornika i čitalaca injihovo zdravo rasuđivanje.

Književnik F. David odmah želi da objasni čitaocima svoju ,,lako uočljivu” tezu, koju pripisuje meni: ,,kvislinške vlasti Milana Nedića ne snose nikakvu ili minimalnu odgovornost za tragediju srpskih Jevreja (i ne samo Jevreja)”. Navod ,,nikakvu” u toj lako ,,uočljivoj tezi” je očita konstrukcija za sve koji su čitali mojtekst.

Od tri mojapitanja u tekstu, Davidse osvrnuo samo na jedno. Priznaje da je napravljena greška u broju ubijenih Jevreja u Beogradu (30.000) te da je to u stvari broj u ,,celoj” Srbiji. O tome gde su bila stratišta, a gde sabirališta nema komentara, kao ni za tvrdnju da je ,,Nedićeva policija” doterala sedam hiljada Jevreja u Topovske šupe i dr. Mada nam se u komentaru priznaje da su brojevi koje navodimo tačni, u narednim komentarima ,,o doprinosu” domaćih snaga ponovo se spekuliše i proizvoljno komentariše. Sve što su pominjani istoričari skrupulozno skupljali, analizirali i stavljali godinama na papir ja sampo više puta iščitavao, upoređivao, pa i sa onim što sam čitaou fondovima. Ne verujem da je bilo čija namera od onih koje sam pomenuo bila da umanje bilo čiju ulogu. Dakle, samo u meri svačijeg učinka. Ne možemo da vršimo nasilne ispravke i izmene tog dostignutog ni za ljubav vrednosnih ni umetničkih stavova. Podsećam da samse odrediošta je legitimno dograđivanje znanja kroz istorijsku nauku. Ostaje izvinjenje ,,pravednicima” što sam podatke u tekstu zasnivaona brojkama iz 1996. Najnoviji podaci iz Jad Vašema govore o 131 ,,pravedniku” iz Srbije (2012).

Ograničen predviđenim obimom za tekstove u ovoj rubrici,nešto sam sam skratio a nešto minimalno urednici. Izostalo je tako ime SS potporučnika Frica Štrakea,nosioca prvog popisa na Tašmajdanu i Kalemegdanu,kada je popisana većina beogradskih Jevreja. Takođe, ipodatak da su ustrojene tri kartoteke; ulogadomaćih Nemaca od prvog trenutka; snagapolicijskih i SS bataljona;navodi, da su pozivi na javljanje Jevreja naređivani pod pretnjom smrtne kazne. Izostavljeno je da su za oko 17.000 ubijenih i deportovanih u Aušvic iz Bačke odgovorni mađarski organi; da su na Sajmište pre odvođenja u smrt prebačene žene i deca iz Šapca (Jevreji iz Evrope); da je grupa Jevreja sa Kosova bila na prolazu za Aušvic. Takođe, ispušteno je da je od 31.972, koji su bili u logoru,posle odvođenja u smrt poslednjih Jevreja maja 1942, umoreno u logoru ili na stratištima van njega 10.636,većinom Srba.

Tema građanskog rata (,,i ne samo Jevreja” – kako formuliše F. David u ,,čitanju” moje ,,teze”), Nedićev ili Ljotićev ideološki profil, kao ni patološki profil pojedinih saradnika, ostrašćenih antikomunista, antisemita i profašista nije bio predmet mogkratkog osvrta. Sva njihova retorika iz ubeđenja ili ,,političke korektnosti” nije uticala na osnovni nemački plan i namere. Ustanak je samo ubrzao i dao izgovor za te namere. Ostao je zabeležen ,,praktični” cinizam: ,,Da se ostvari tražena kvota (100 za jednog) i da se ne antagonizira domaće stanovništvo”.

Igra citatima je uvek varljiva. Kako bi neko na primerdoživeo iskaz ,,pravednika” Predraga Vasića (1994) o izdajniku Pećancu: ,,Sve što sam učinio Jevrejima smatrao sam za svoju patriotsku dužnost, a preko mene je prešlo 98 duša”. Pećanac je po njegovom svedočenju odgovorio ,,da je dobro učinio i da ih stavlja pod svoju zaštitu”. Dao mu je ,,legitimacije sa svojim pečatom u koje su Jevreji imali da upišu svoja nova imena. Posle...vojvoda Keserović je na sebe preuzeo istu ulogu i nije niko smeo da progoni Jevreje”. Ili navedimo jedan drugi citat: ,,Držanje specijalne policije prema Predstavništvu jevrejske zajednice bilo je određeno naređenjima Gestapoa. Već je pomenuto kako se Gestapo odnosio prema tom Predstavništvu, a specijalnu policiju je upućivao da se ona koristi njime za dobijanje podataka, spiskova, raznih evidencija i pregleda, kako bi što efikasnije izvršavaladodeljene obaveze i konkretne nemačke naloge. Specijalna policija je, dakle,bila orijentisana da se oslanja na određeno učešće Predstavništva jevrejske zajednice u sprovođenju mera koje je naređivao okupator”.Kakva bi sve nagađanja bila moguća ako ne pomenemo da je to bila njihova od okupatora nametnuta radna obaveza i da su na kraju svi ti nesrećni ljudi završili početkom 1942. u logoru Sajmište. U njihove nevoljne, brojne poslove spadala je i evidencija imovine, smeštanje doteranih Jevreja iz Banata,o čemu sam pisao, skupljanje kontribucija okupatoru, podaci za odbegle i slično. Ili šta reći na podatak da je u nevremenu istorije jedan od pisara Sedmogodeljenja Specijalne policije koji je ,,radio na popisu (bio) Salomon Altarac, koji je 13. novembra iste godine pobegao iz Beograda sa porodicom”. Bila je to njegova radna obaveza.

O tome šta je bilo na ,,Nemačkom okupacionom području Srbija” čitaoci će ipak najbolje saznatiako uzmu knjige Božovića (Stradanje ... dopunjeno 2012), M. Koljanina (Nemački logor na Beogradskom sajmištu ... 1992), V. Manošeka (Holokaust u Srbiji ... 1993, 2007), M. Ristovića (U potrazi za utočištem ...1998),ili dvojice poslednje pomenutihi Milana Fogela (Pravednici među narodima – Srbija, Beograd 2012), radove profesora Kristofera Brauninga u zbornicima Jevrejskog istorijskog muzeja i drugeTako će čitaoci sami moći da vide ko vrši reviziju.

*Naučni savetnik, Beograd