Balkon slave

Pored Terazijske česme se orilo: „Srbija!” i „Šampioni!” Prolaznici su zastajkivali i radoznalo upirali pogled u gomilu da dokuče o čemu je reč. U jezgru su bili naši sportisti, koji su se s Paraolimpijskih igara u Londonu vratili s pet medalja.

– Što ih nisu odveli na balkon – prokomentarisao je jedan mladić iz grupe okupljenih radoznalaca.

Dve devojke koje su bile s njim u društvu nisu osporile ono što je rekao.

– Mi pravimo doček za sportove, koji zaista imaju rezultat i koji imaju publiku. Do sada nije bilo prakse za tim. Videćemo posle ovog događaja za dalje – objasnio je gradonačelnik Dragan Đilas na drugom događaju tog dana u Beogradu – svečanoj dodeli ključeva za stanove socijalno ugroženima.

Uveče, u dvorani „Pionir”, uoči utakmice protiv Izraela, odlučujućoj za naše košarkaše za odlazak na Evropsko prvenstvo iduće godine u Sloveniji, posebni gosti bili su baš paraolimpijci. I u dvorani se prolomio aplauz.

Predsednik Košarkaškog saveza Srbije je onaj isti Dragan Đilas. On očigledno nije imao ništa protiv da se naši reprezentativci s invaliditetom pojave na utakmici u počasnoj ulozi. Upitan zašto nije priređen doček paraolimpijcima rekao je da im je i grad pomagao. Da je to tačno potvrđuje i zahvalnost predsednika Paraolimpijskog komiteta Srbije Zorana Mićovića gradovima koji su pružili pomoć gde je poimenično naveo baš Beograd.

Dakle, Đilasu, kao oličenju grada, zbog pomoći za pripreme i odlazak u London, zahvalnost je došla s najmerodavnijeg mesta – iz usta čoveka koji je na čelu paraolimpijske organizacije. Na Đilasovu adresu, opet kao oličenju grada, stižu prekori što nije i sportiste s paraolimpijskim medaljama uveo na „balkon slave”.

Taj balkon je među sportistima postao znamenje prestiža. Džaba medalja, ako nije bilo dočeka pred Skupštinom Beograda. Taj fenomen je nastao 1995. po pobedonosnom povratku naših košarkaša s Evropskog prvenstva u Atini.

Posle odstranjivanja naših ekipa iz međunarodnog sporta i, verovatno, obilja raznoraznih nevolja, to je bila prva prilika za izliv oduševljenja.

I od tada sportisti žive za to da se popnu na balkon. Mi, ostali, da se okupimo ispod balkona ili ispred televizora i radujemo se što smo iz ove zemlje, što imamo ljude koji su vrednost po svetskim merilima.

Ruku na srce – balkon je korišćenje medalja u neke druge svrhe. I u dobre i one koje to nisu. A kad već postoji takav običaj bode oči što ne važi i za paraolimpijce.

Na Olimpijskim igrama Srbija je delila 42. mesto sa Slovenijom i Argentinom. Od bivših jugoslovenskih republika Hrvatska je kao 25. bila ispred nje. Na Paraolimpijskim igrama naša zemlja je 39. i uspešnija je od svih ostalih država nastalih od Jugoslavije.

Ne samo da je sevap, nego su paraolimpijci izdigli Srbiju iznad onih s kojima je najprirodnije da se upoređujemo. A pun olimpijski stadion i ostali sportski objekti na Paraolimpijskim igrama su dokaz koliko se to ceni u svetu.