Duže se radi, a lošije živi

Danas čovečanstvo (sem uskog sloja najmoćnijih i najbogatijih) plaća ogromnu cenu za lažnu ekonomsku teoriju i pogrešnu ekonomsku politiku koja se u svetu vodi poslednjih decenija, a koja se bazira na neoliberalizmu, dok ozbiljne ekonomske i socijalne posledice postaju očigledne sve većem broju ljudi. Jedna od njih je zabrinjavajući rast nejednakosti koji se beleži upravo od osamdesetih godina prošlog veka, kada neoliberalna ideologija postaje dominantna. Do ubrzanog rasta nejednakosti dolazi ne samo u ekonomski slabije razvijenim zemljama nego i u najrazvijenijim državama sveta.

Dok je krajem sedamdesetih godina jedan procenat najbogatijih Amerikanaca prisvajao manje od devet odsto ukupnih dohodaka SAD, 2007. godine taj procenat je iznosio 23,5. Uz to, jedan procenat najbogatijih kontroliše više od 40 odsto bogatstva zemlje. U ovom periodu plate se realno ne povećavaju. Međutim, smanjenje prosečnih prihoda radnika nije automatski značilo i smanjenje potrošnje prosečne američke porodice, a što se ostvarivalo preko tri mehanizma:

1. Sve veći broj žena počeo je da radi i na taj način povećava porodični budžet. Tako je krajem sedamdesetih godina prošlog veka radilo 12 odsto, a krajem devedesetih već 55 odsto majki koje su imale decu mlađu od šest godina. Međutim, vremenom su troškovi angažovanja drugih za kućne poslove i brigu o deci, te povećani izdaci žena zbog svakodnevnog odlaska na posao, nadmašili dopunska sredstva koje je zaposlena žena donosila u domaćinstvo, pa je bilo neophodno obezbediti dopunske prihode preko drugog mehanizma.

2. Na poslu se ostaje sve duže pa je prosečna američka porodica krajem devedesetih prošlog veka godišnje radila 500 časova više nego sedamdesetih godina. Zaposleni su sve više časova provodili na poslu (a to ima granice – dan ima samo 24 časa), ali su troškovi domaćinstva iz godine u godinu rasli. Primera radi, prosečna cena kuće sedamdesetih godina prošlog veka iznosila je oko 65.000, a 2006. godine oko 250.000 dolara. Za poslednjih deset godina udvostručena je školarina za više obrazovanje. Kako je plata po času rada stagnirala, a troškovi domaćinstva neprestano rasli trebalo je naći dopunska sredstva da bi se bar zadržao dostignuti nivo standarda i moralo se pribeći trećem mehanizmu.

3. Domaćinstva su prisiljena da se sve više i više zadužuju, pa je za poslednjih 30 godina dug prosečne američke porodice porastao sa 50 na 138 odstogodišnjeg dohotka. Koristi se po nekoliko kreditnih kartica, automobili se uzimaju na kredit ili lizing, školuju se deca uz pomoć studentskog kredita, kupuju se kuće uz korišćenje hipotekarnih kredita itd. Kada je napokon, pre nekoliko godina, došlo do pucanja balona dugova pokazalo se da je i ovaj mehanizam iscrpeo svoje mogućnosti.

Dok su sedamdesetih godina u prosečnoj američkoj porodici primanja glave porodice bilo dovoljna za izdržavanje domaćinstva (tekuća potrošnja i svi predmeti komfora, kuća, dva automobila – za sebe i ženu, školovanje dece i slično), a zaduženost po kreditima relativno niska, sada u kući rade oba supružnika da bi održali standard od pre nekoliko decenija, a domaćinstva su mnogo zaduženija. Tako smo došli u situaciju da se poslednjih decenija beleži značajan rast produktivnosti rada – čije plodove uživa samo tanak sloj najbogatijih. Umesto da rast produktivnosti vodi skraćenju radnog vremena i porastu plata (što je bio slučaj od Drugog svetskog rata do sedamdesetih godina prošlog veka), napravljen je sistem u kome ogromna masa ljudi ostaje van procesa rada kako bi oni koji rade morali da pristanu na bilo kakve uslove koji im „gazde” odrede.

U januaru 2010. kompanija Ford je, uz veliku medijsku pompu, objavila konkurs za prijem 1.200 radnika u pogonu montaže u Čikagu, ali je potpuno nezapaženo prošla informacija da novozaposleni moraju da pristanu na dvostruko manju platu od već zaposlenih radnika.

Na kraju, recimo da je neoliberalizam ideologija koja se realizuje u interesu bogatih i moćnih, a oni imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć uz pomoć koje oblikuju politički, medijski i (kvazi)naučni prostor kako bi se vodila ekonomska politika i javno promovisale vrednosti koje njima odgovaraju. To može da traje sve dok se kritičan broj građana ne nađe u bezizlaznom položaju i, što je još važnije, dok ne bude svestan istinskih uzroka zbog čega je u ćorsokak dospeo, a onda se može očekivati i akcija koja će imati izglede na uspeh.

Redovni profesor univerziteta