Imati ili nemati ideologiju

Karavani prolaze, političari se smenjuju na vlasti, ali način razmišljanja ostaje. Tako se u našoj javnosti stalno čuje žal što nema više ideologije, što su političari postali pragmatični i slede samo vlastite trenutne interese. Alternativa koja nam je ponuđena je ili potpuna besprincipijelnost ili kakvi-takvi principi. Ne principi kojih se neko obavezno drži nego više spisak ciljeva koji dobro zvuče. Ideologija je za nas pozitivan pojam, a u toj činjenici se najbolje ogleda siromaštvo naše političke scene.

Za dobru politiku nije dovoljno da ste se odvojili od potpune besprincipijelnosti i sastavili kakvu-takvu priču za javnost. Baš u okviru te alternative kreće se rasprava u sada raspolućenoj Demokratskoj stranci. Dragoljub Mićunović prednost svoje strane vidi upravo u tome što Đilasova strana „nema ideologiju”, dok je Tadićeva navodno ima. Međutim, problem Demokratske stranke su obe strane ove dileme.

Ideologija u jednoj stranci nije samo skup ideja koje ona koristi, nego i suština tih ideja. Ako se ideje koriste na manipulativan način, ako su skupljene u zatvorenu priču koja se nikada ne dovodi u pitanje niti dopušta slobodnu raspravu, ideologija koja tako nastaje odvaja svog nosioca od realnosti. A Demokratskoj stranci se dogodilo upravo to. U ideologiji bila je za EU, a u praksi je dopuštala sistemsku korupciju o kojoj pričaju izvestioci EU, u ideologiji je bila demokratska, a u praksi je monopolizovala medije na više komplikovanih načina. U ideologiji je bila socijaldemokratska, a u praksi je zakonski omogućavala monopole i bogaćenje tajkuna. Ovaj odvojeni, nerealni, svet propagande na kraju je počela da primećuje celokupna javnost, jedino su kontrolisani mediji odolevali, ali se taj bokal morao kad-tad razbiti i voda prosuti. Utoliko je čudno da se čovek tolikog političkog iskustva kakav je Mićunović zbog toga iznenadio.

Sada je takva situacija da ovaj problem sa imanjem ideologije, a ne samo sa nemanjem ideologije, ne vide obe strane u Demokratskoj stranci. U politici treba prevazići tu lažnu dilemu: naravno da treba imati ideje umesto potpune besprincipijelnosti, ali te ideje moraju biti promišljene, detaljne i otvorene, sasvim drugačije od sadašnjeg „ideološkog” stanja u DS-u.

Da to stanje nije baš najbolje vidi se i iz podatka da obe strane žele da se mnogo jače profilišu kao socijaldemokratske partije. Problem je samo u tome što praksa govori da one to nisu. Na obe strane, očigledne su veze sa krupnim kapitalom, a mnogi funkcioneri DS-asu krupni kapitalisti. Demokratska stranka imala je premijera koji je dolazio iz konsultantske kuće koja se bavila privatizacijama i koji je svoj mandat proveo pod sloganom:,,Privatni vlasnik je uvek bolji”, što nije baš neka socijalistička deviza. Svita demokratske stranke takođe je mahom neoliberalna.

Sada,pak, profesor Mićunović kaže da treba videti da li ,,stranka ostaje na pozicijama levog centra, sa socijaldemokratskim elementima. I da li pozivanja na nove reforme, kako se čuje od nekih, podrazumevaju neoliberalni koncept oslanjanja na krupni kapital”. Da profilisanje ideologije DS-aneće biti lako vidi se i po tome što je ovo možda prvi put da je neki funkcioner Demokratske strankeuopšte pomenuo reč ,,neoliberalno”. Verovatno je da bi političari i jedne i druge strane u DS-unajpre trebalo da nauče šta ta reč znači, pa da onda tek počnu da na protivljenju neoliberalnim reformama grade neku politiku. Ali to neće biti lako, pošto su sve reforme koje je DS do sada sprovodio bile neoliberalne. A što se tiče onoga što funkcioneri DS-astvarno misle, bile bi to još više, da su se s tim mogli dobiti izbori.

Ova konfuzija je posledica nedemokratske vladavine DS-a, upravo zatvaranja u ideologiju i odvajanja od javnosti i realnosti. DS je prošle izbore izgubio baš zbog toga. Ako misle da je rešenje da se ponovo vrate ideologiji, u smislu da je dovoljno samo da prevaziđu potpuni pragmatizam, sva je prilika da će ih izgubiti opet.

Urednik sajta ,,filozofijainfo.com“