„Teorija relativiteta" srpske košarke

Četiri godine nakon što je pošla u neslavno završeni projekat „medalja u Londonu”, košarkaška reprezentacija Srbije trčala je za vozom koji je išao ka Sloveniji na Evropsko prvenstvo 2013. a uz Amerikance su na olimpijskom pobedničkom postolju stajale selekcije Španije i Rusije, baš one koje su naši igrači u međuvremenu skidali sa svetskog i evropskog trona, u direktnim duelima.

Vreme je pokazalo da to su što su Krstić i drugovi, pored ostalog, bili u borbi za medalje 2009. i 2010. godine, u velikoj meri posledica „fore” koju su imali u neigranju vodećih asova suparnika. Kako sada gorko zvuči podatak da je Srbija jedini tim koji je na poslednjih sedam velikih takmičenja sprečio Špance da stignu do finala.

Očigledna je veza s činjenicom da je Svetsko prvenstvo, u čijem četvrtfinalu su pre dva leta izgubili od Srbije, jedino nadmetanje od 2006. na kojem nije bilo njihovog neprikosnovenog lidera Pau Gasola (onda kao ni 2009. nisu imali ni prvog „plejmejkera” Kalderona).

Rusi su do „bronze” u Londonu stigli predvođeni Kirilenkom i Hrijapom (dvojac sa ubedljivo najvećom „minutažom” u njihovom olimpijskom timu), na koje nisu mogli da računaju 2009. na Evropskom prvenstvu u čijem četvrtfinalu ih je potukla Srbija. Uostalom, u novom četvrtfinalu „Evrobasketa” sa našim nacionalnim sastavom, lane u Litvaniji, njih dvojica su bili najbolji pojedinci u pobedi „zbornaje” (na istom turniru „crvena furija” je bila bolja od Ivkovićeve ekipe za 25 poena razlike).

Tako sada imamo i dokaz da ni medalja nove generacije reprezentacije ne znači da su stigli igrači koji u istom ciklusu neće biti na kolenima pred ekipom iz zemlje sa košarkaških margina poput Estonije koja ima manje od milion i po stanovnika, ili pred znatno oslabljenom Crnom Gorom.

Sa tim i iskustvom iz 2004. i 2005. godine, kada smo imali i velike igrače iz slavnih dana pa opet doživljavali potonuća, teško da može sa sigurnošću da se govori o perspektivama naše košarke u ovoj deceniji.

U stvari, kada se postavi pitanje da li u mlađim kategorijama imamo razlog za optimizam u pogledu budućnosti reprezentacije, ne može da se ne potegne možda i najbolji primer koliko su rezultati i mogućnosti u našem slučaju relativna kategorija.

Pre pet leta, mlade nacionalne selekcije Srbije su „ušle u Ginisovu knjigu” osvojivši zlatne medalje na svim takmičenjima, evropskim prvenstvima za igrače do 16, 18 i 20 godina i planetarnom šampionatu košarkaša do 19.

Od tih 45 „zlatnih dečaka” (trojica u dve selekcije) u ovim kvalifikacijama igrala su osmorica: Teodosić, Tepić, Paunić, Mačvan, Kešelj, Štimac, Musli i Anđušić (njihovim generacijama pripadaju još trojica, od preostale sedmorice reprezentativaca). U poslednje tri godine, na 12 takmičenja, mlađe kategorije naših košarkaša nisu prigrabile nijedno „zlato”.

– Promena kriterijuma u radu sa mlađim kategorijama u našoj košarci, kojom je umesto proizvodnje igrača prioritet postao rezultat, dovela je do toga da se izgubi stvaralački proces. Faktor igrač nestao je u kolektivnoj taktici sa decom. Pre nego što dođu do nje, dečaci pokazuju neverovatan nivo kreativnosti – kaže Dejan Mijatović (44), od ove godine prvi trener u hijerarhiji mladih selekcija Košarkaškog saveza Srbije.

Stručnjak koji je lane sa juniorima (`92. godište) bio vicešampion sveta, a ovog leta na Evropskom prvenstvu osvojio bronzu sa dve godine mlađom generacijom, uprkos seriji povreda (od početka bez petorice uključujući prvog „pleja” i centra, a u polufinalu i bez kapitena, na kraju izabranog u idealnu petorku turnira), najpozvaniji je za procenu koliko je blago s kojim raspolažemo u novim pokolenjima.

– U ovoj zemlji smo posebno osetljivi na košarku, ali ima previše površnih komentara i demagogije u ocenama koje se pojavljuju. Ove godine sam bio u prilici da sagledam svu dubinu potencijala, radeći sa oko 700 dečaka, počev od `92. godišta i mislim da imamo razloga za optimizam. Stojim iza toga. I NBA lovac na talente Ivica Dukan tvrdi da još uvek mi imamo najtalentovaniju decu. Glavni problem je što igrači malo igraju u klubovima kada iz juniorskog pređu u seniorski tim. Od dolaska Bodiroge i Tarlaća na čelo muških selekcija, uvedeno je praćenje igrača preko cele godine, sa mesečnim okupljanjima. Obavili smo i veliki broj testiranja u nastojanju da obuhvatimo svako dete, koristili i najnoviju medicinsku opremu koja ispituje strukture mišića...

Od vremena kada su u naš A tim budući veliki asovi ulazili sa 18 godina, promenila se i sama košarka, koja od mladih igrača traži recimo više „fizikalija”:

– U radu sa decom mi smo među četiri zemlje u Evropi, a najbolji su Francuzi i Španci koji pažnju posvećuju 70 odsto atletici, a 30 odsto košarci. Na takmičenja dolaze sa velikom rasterećenošću oko rezultata i zbog razvoja igrača u svim selekcijama igraju isto, u napadu sa jednostavnim akcijama, u odbrani striktno „čoveka”. Selekcija po atleticizmu jeste jedan od zahteva moderne košarke, naša juniorska reprezentacija koju dogodine čeka Svetsko prvenstvo i ima devetoricu viših od 205 santimetara – reči su Mijatovića, koji će verovatno i voditi tu ekipu u Češkoj.

Nekadašnji juniorski reprezentativac Jugoslavije kaže da bismo mogli da se vratimo staroj jugoslovenskoj školi:

– Ekonomski ne možemo da se nosimo sa Špancima, koji su u poslednje vreme odveli u svoje klubove više od 20 naših sa 12, 13 godina, nudeći im i pasoše. Naša prilika je stvaranje igrača. I po pozicijama se zna iz kog dela Srbije dolaze kakvi igrači. Trebalo bi omogućiti deci da ostaju u svojim sredinama umesto da dolazi do velike koncentracije talenata u Beogradu. I vratiti status trenerima koji rade sa decom...

NBA potencijal, a prekobrojan

Iako su bili bez „čoveka-tima” Jonasa Valančijunasa, Litvanci su osvojili „zlato” na Evropskom prvenstvu mladih košarkaša, pobedivši u polufinalu naš tim (na kraju četvrti) u kojem nije bilo čak četvorice iz postave koja je lane sa Dejanom Mijatovićem bila „srebrna” na juniorskom SP.

Selektor Aleksandar Džikić izostavio je i člana idealne petorke juniorskog Prvenstva Evrope pre dve godine, Nikolu Silađija (krilni centar, visina 206 cm, 20 godina).

– Mi razgovaramo, ali svaki trener ima potpunu slobodu. Lično, žao mi je za Silađija, za kojeg mislim da je NBA potencijal. Ima motoriku, skočnost, brzinu, „ruku” i za tri poena, i trebalo bi da ostvari visoke domete. Kasnije sazreva i nedostaje mu čvrstine, i trebalo bi ga sačekati – odgovorio je Dejan Mijatović na pitanje o izostanku člana Radničkog FMP-a.

Iza Hrvata na listama najvećih potencijala

Liste najvećih potencijala novih generacija, koje prave sajtovi specijalizovani za skauting, nisu bez srpskih košarkaša. Kada se ukrste projekcije nekih od vodećih, kao što su španski portal „Evropske nade” i američki „Draftekspres”, među igračima rođenim 1994. godine najbolje stoji Vasilije Micić, „plejmejker” novobeogradske Mega vizure (visina 195 cm, četvrti na prvoj i sedmi na drugoj).

„Evropske nade”, koje pokrivaju više uzrasta, pozicionirale su dvojicu naših košarkaša na druga mesta, u generacijama igrača rođenih 1995. (Dušan Ristić, centar, Crvena zvezda Beograd) i 1997. (Stefan Peno, bek, Barselona – ponikao u Beokošu).

Da Hrvatima dolaze sjajne snage pokazuju i liste ovog izvora: prva mesta zauzimaju Dario Šarić (1996), Mario Hezonja (1995) i Marko Arapović (1996).

Kada je reč o kotiranju igrača za sledeći draft NBA lige, prema „Draftekspresu”, od naših igrača najbolje stoji Nemanja Nedović, na 57. mestu...